22 maj POSLE KIŠE DOĐE SUNCE

Krntija me je izdala po ko zna koji put. Čulo se nešto poput „puf“, noga je proletela kroz kvačilo, i auto je bez brundanja motora nastavio nizbrdo. Pokušao sam odmah da ga upalim ponovo, ali uzalud. Izašao sam na pravac. Još uvek nošen silom nizbrdice, prešao sam nekih 10-ak metara. Rttt, rttt, rttt. Ništa. Zalupio sam vratima i jednostavno produžio dalje. Nisam ga ni zaključao. Duvao je vetar, neobično hladan za ovo doba godine, i mirisalo je na kišu. U mantilu sa pokidanim dugmićima, ličio sam na ludaka kome je vetar grlio bubrege i u isto vreme izigravao piruetu. Stećom, Markova zgrada je bila u blizini. Ako do danas nisam znao kako je stanovnicima Manausa sa kišom koja pada istim intenzitetom od prve sekunde kao da je neko odvio crevo, brzo sam saznao. Psovao sam nebo i svece i bio potpuno mokar do ulaska u hodnik.

– Ajde, otvaraj! – pokucao sam na Markova vrata.

Sa izrazom lica zombija, otvorio je u gaćama i treger majici.

– Nemoj takav da izlaziš napolje, pada kiša u pičku materinu!

– A?

– Ma skloni se bre budalo da uđem, pripišalo mi se od sve one vode!

Promaja je povukla vrata i ona su glasno tresnula. Marka je ostavila žena nakon 15 godina braka. Odvela je dvoje dece. I auto. Ostavila mu je kredite. Za stan. I auto. I to je nešto. Seo sam preko puta njega, a on je rolao duvan i cupkao nogom. Nakon pete srolane cigare pogledao me je i po ko zna koji put mi rekao :„Jel znaš da me Vesna ostavila?“

– Marko, ne seri bre više! Šta bi tek radio da te ostavio auto na putu po ovoj kiši! Daj donesi neko piće i obuci se, jaja samo što ti nisu ispala iz gaća.

*

Zatrubio je glasno. Nova mečka. S klasa. Točkovi od 18 inča. Njegovoj smo staroj utovarali ogrev. Marko je od straha prevrnuo kolica sa naređanim drvima. Prišao nam je i tutnuo po 10 evra u džep. Zatim je zapalio dalje uz škripu guma. Nikada nisam znao da odaberem pravi put. Marko i ja smo bili odlični u školi. Sada cepamo drva. Onaj što je prepisivao od nas, vozi se u novom autu.

– Evo, donela sam vam po sok, da se osvežite – začula se proseda bakica sa kratkom kosom – Evo vam i led ako hoćeta da stavite unutra.

Kao mali, verovao sam da je led u stvari neka vrsta dragog kamena. Na svadbama pod šatorima, na koje su me moje roditelji vukli, ushićeno bih ga vadio iz posude i pokazivao. Majka se smejala, a otac bi ga brže bolje otimao iz mojih ruku i gurao u vino. Da, stari baš i nije bio oduševljen dečijim maštarijama. Više je voleo vino, naročito sa ledom. Na ledu je i završio, od sličnog jednog balvana, koji ga je pregazio mercedesom.

*

Bio je lep i sunčan dan, baš kao na početku svakog sastava učenika četvrtog osnovne. Park je bio krcat. Deca na ekskurziji, studenti na pauzi, srednjoškolci u bekstvu. Posmatrali smo kako pas lutalica pokušava naguziti pudlu, čija je vlasnica na visokim štiklama mlatarala kopijom firmirane torbe i psovala. Pudli, za razliku od nje, nije bilo bitno sa kime se kreše. Na naše razočarenje, stigla ju je i nabacila lanac oko vrata. Dodavali smo flašu jedan drugom, a ona se pravila da ne postojimo, gordo podignute glave prošavši pored nas. Kao što rekoh, bio je lep i sunčan dan. Gazda nam je isplatio zaostale nadnice za neku staru kuću koju smo rušili. Marko nije cmizdrio za bivšom ženom, vinjak nije imao falš ukus, šuljevi mi nisu popucali. Kupio sam hleb, dve pakle sarajevske drine i Halo oglase. Pozdravio sam se sa Markom. Pohitao sam ka kući da joj saopštim kako sam sve ostalo sjebao na trkama pasa…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com