05 sep Posesivna

Ta 2006. bila je najtoplija godina u mom životu. Vrelinu leta do usijanja je doveo Milan, dečko koga sam videla jednom u gradu pre par godina. Nije bio odavde. Izrastao je u pravog frajera. Imali smo zajedničkog prijatelja koji nas je upoznao. Ljubav je przo procvetala. Već sledećeg leta se doselio u Smederevo i svaki sekund smo provodili zajedno. Duge šetnje pored Dunava sa mojom šakom u njegovoj za mene su kratko trajale. I on je uživao. Za drugu godišnjicu zabavljanja poklonio mi je Švrću, mešanca velikih crnih očiju. Slatka mala džukela. Za 25. rođendan dobila sam stan od roditelja na periferiji grada. Uselili smo se Milan, džukela i ja. Nije moglo biti bolje. Život mi je bio pun ljubavi i pažnje. Naša ljubav je samo rasla u našoj tvrđavi daleko od spoljašnjeg sveta. Bili smo nerazdvojni danima i noćima. Uspela sam da se zaposlim u frimi u kojoj je on radi. Nije negodovao… mnogo. Posle tri meseca nagovaranja šef je pristao da me prebaci u njegovu kancelariju. Bili smo nerazdvojni 24 sata dnevno. Bukvalno!

Petu godišnjicu provela sam sa džukelicom Švrćom. Milan je morao na poslovni put u inostranstvo. Žena mora da podržava svog čoveka u svemu. To mi je govorila majka i ja sam poslušala. Imala je iza sebe više od 40 godina braka. Te godine smo samo dvaput bili pored Dunava, a ruke su bile razdvojene u tišini. Na poslu više nismo razmenjivali reči. Kuća je bila ispunjena retkim lavežom džukele Švrće. Udaljavali smo se iako smo bili jedano pored drugoga. Smetalo mi je. Danas je 3 godine kako nismo zajedno. I ne razmišljm puno o tim lepim danima. Samo kada vidim džukelu setim se bivšeg.

Autor: Marko Šućur

Fotografije: favim.com