22 mar Poseban slučaj samoće

Ne prođe ni dan a da na tebe ne pomislim

I u molitvama te pomenem često

Jer brinem se za tvoju promrzlu dušu

Strah me da ćeš ostati sam

Da nikom dozvoliti nećeš da ti priđe

I da će sve ono što u sebi nosiš

Progutati užasna praznina oko nas.

Plašim se da te razumjeti neće

Jer ti već odavno nemaš želju da razumiješ njih

I da će poslije svake kafe

Gorak ukus u ustima da ti ostane

Jer u očima tvojim

Neće vidjeti ništa osim požude.

Da će dolaziti i odlaziti,

Smjenjivati se kao na traci

Misleći da si površan

Ne želeći kraj tebe takvog da se bude

A ti ćeš se svakim danom

Zakopavati sve dublje.

Strah me da će te tako prehlađenog

Prehladiti još više

I zalediti u tebi i ono malo

Otopljene duše;

Jer da odgonetnu znati neće

Da si poseban slučaj samoće

I u neznanju pokušaće

Ledenicu iz srca tvog da iščupaju

I crnilo će tad da se prospe po svemu,

Mrak će da pokulja van

I pobjeći će, uplašene,

A ti ćeš ponovo ostati sam.

Ne prođe ni dan a da na tebe ne pomislim

I u molitvama nas pomenem često

Jer brinem se za svoju neuhranjenu dušu

Strah me da će od sjećanja, jadna,

Ostati zanavek gladna –

Ne želim nadom lažnom da je trujem.

Ipak, omakne mi se i suza poneka

Ponekad

Pa te tad

Iz sveg glasa

Opsujem.

Autorka: Tanja Simeunović Spasojević

Ilustracija: Slobodan Jovanović