PORODIČNA IDILA (Klasna borba)

17. novembra 2017.

Porodica Grk, ako niste do sada čuli za nju, bila je pravo oličenje ljubavi i razumevanja. Otac Aleksandar, majka Katarina, sin Giriček. Giriček je uvek želeo da ima i jednog brata, ali očigledno nije bilo uslova za još jedno dete u porodici. Međutim, ko će detetu objasniti da jedva i za njega izdvajaju novac? Međutim, ko će prekinuti seksualni odnos kada je on najslađi, pri vrhuncu? Aleksandar Giriček nije to uradio, te je Katarina zatrudnela i nosila njihovo drugo dete.

– Hvala vam, hvala vam, drao se Giriček.

– Marš u pizdu materinu, odgovarao je nervozni otac.

Puno ljubavi, puno razumevanja.

Katarina se vraća sa posla. Hladno joj je i nervozna je. Niko nije sredio ništa u kući, ona lomi lampu i jednu malu kriglu piva. Ženo, trudna si, ne radi to sebi! Ali ona ne razmišlja puno, iscrpljuje je rad sa strankama za šalterom. Aleksandar je besan, on kao ne radi? On se kao ne muči, dok trčkara po gradu ne bi li zapazio najzanimljiviju priču za novinarski izveštaj u gradskom časopisu, od kojeg dobija pare. Zabošću ti kašiku u oko! Iznerviraću te, pa ćeš dobiti rak dojke ili nečeg! Ah, kako je samo simpatična ljubav…

Giriček predivno crta. Nacrtao je ogromno demonsko lice i malog psa sa šeširom koji po demonovom jeziku kupi ostatke sažvakane hrane. Ne sme to da pokaže ocu, pomisliće da je mali lud. Giriček ne zna zašto crta tako bolesne prizore, to iz njega izlazi samo, on se oseća kao sprovodni kabl, a njegovi su crteži rezultat struje koja je kroz njega prohujala.
Tako je to sa nesvesnim, dođe, prođe, a čoveku ostaje lakše da veruje da sve što se dogodilo ima neko racionalno objašnjenje.

– Frižider je prazan, kako spremiti ručak, a plata je tek sutra? Zamrznuta pileća krilca u zamrzivaču, to je sve. Tu su i dva jaja, ali svi će ostati gladni.

Sreća pa je Katarina dobra sa komšijama. Komšinica Hofman donosi im činiju kuvanog graška. Katarina joj se zahvaljuje i obećava da će se odužiti.

– Koji smo mi siromasi, ćale…

– Ćuti budalo, odgovara otac.

Za stolom se jede u tišini. Čuje se samo srkanje i halapljivo žvakanje odvratnog graška. Naravno, prva progovara Katarina, ona prosto ne podnosi tišinu.

– Jeste li čuli za dvokata, da je nađen mrtav?

– Ućuti, ženo, zar se takve teme za vreme ručka pokreću, a? Još pred detetom!

– Šta sam sad loše rekla, pa ceo Zemun priča o tome, našli su ga oni pecaroši na ostrvu, leš se već usmrdeo.

– Ženo, prestani!

– Neka priča, ja volim te priče o smrti, baš su jezive!

– Ti tek da ćutiš, video sam one tvoje mostruozne crteže, ti nisi normalan.

– Nemoj dete da mi vređaš, povisila je ton Katarina.

– To je i moje dete.

– Ali ja sam ga rodila.

– Ja sam seme nesebično dao!

– Kakvo seme, tata, kakvo seme?

Neprijatna tišina. Seks je oduvek bio tabu tema u porodici Grk.

– Kakvo seme, tata, ponovio je Giriček.

– Hajde, reci mu, muškarčino, rekla je Katarina.

– Dosta!

milan -mazibrada-blacksheep.rs

Aleksandar je lupio šakom o sto, te iznerviran otišao u dnevnu sobu. Baš u tom trenu zazvonilo je zvono na ulaznim vratima. Ko je sada, majku mu, pita se u sebi Aleksandar. Bila je to njegova majka – Staljinka.

– Sine moj najdraži, srce majčino! Jaoj, kako si se osukao. Evo, ja sam vam donela svašta nešto sa pijace, ima da se najedete, ma stomaci ima da pucaju!

– Mama, već smo se snašli za ručak…

– Ma šta, da vam nije opet ona kurveštija komšijska donela svoje splačine!

– Mama!

– Ja samo kažem…

Katarina je prišla sverkrvi, zagrlila je, a ne zna se koja od njih dve više nije podnosila ovu drugu.

– Dobra moja Katarina, kako si mi?

– Dobro sam Staljinka, malo depresije, ali dobro je.

– Ma koja depresija… To su sve izmislili Amerikanci. U moje vreme nije bilo toga!

– Pa kad si se rodila pre Hrista, baba…

Giriček i njegove upadice. Malo je falilo da mu tog trenutka Aleksandar razbije nos.

– Srećo babina, nema Hrista. Marks, Lenjin i Staljin i tačka.

– A Sloba, bako?

– Giriček, oba ću ti oka izvaditi, prodrao se Aleksandar.

– Ne budi primitivni agresivac, Katarina reče, te prigrli sina.

– Nemoj snajka sina da mi vređaš, uzvratila je Staljinka.

– Ni Tita, povika Giriček.

– Ne podjebavaj babu, idiote, u odbranu je stao Aleksandar.

Penzija puni džepove pododice Grk. Svašta progutaš, svašta izignorišeš. Ljubav je beskrajan materijal. Ponekad se rezervoar izprazni, kamuflira ostacima svakodnevnice, poput belih patika nakon blatnjavog dana. Ipak, ostaje ta pertla, taj neraskidiv vez koji povezuje.

– Stvori čvor, budi perfidan, zaveži ga noću dok niko ne gleda i Bog će biti saučesnik jednog nemilosrdnog zločina koji će od tebe napraviti nešto više od ljudskog bića.

– Na, jedite ovo sutra, ko vas šiša. Ja sada idem… Jako sam uvređena!

– Nemoj mama, ostani, svi smo jako nervozni i to je sve, veruj mi.

– Reci to svojoj ženi, Aleksandre!

– Šta da joj kažem, mama?

– Da se pizde čude, eto šta! Pička li vam materina…

U tom trenu Giriček je pritrčao do babe i stavio joj krišom nešto u ruku.

– Šta je ovo, šta si mi to dao, sunce bakino?

Aleksandrov stomak se izvrnuo kada je ugledao letak „Demokratske stranke“ u rukama svoje majke.

– Mama, to oni dele tako, ja ni ne gledam šta uzimam…

– Šta je, vidi opozicionara što se uprepodobio, doviknula je Katarina.

– Ti više nisi moj sin… Gadiš mi se, reče Staljinka, te napusti stan porodice Grk.

– Gotova je, povika Giriček.

– Ti si gotov, imbecilu!

Aleksandar i Giriček jurili su se po stanu narednih par minuta, dok je za sve to vreme Katarina lupala kašikom o prazan lonac.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: tumblr.com