23 maj (Po)rasti kao mališan

-Je l’ Sunce sada uzelo moj balon?
-Nije Andrej, balon će pući.
-Nije tako! Sunce voli balone. Uzeće ga i sijaće jače.
Pobeđeni tata je slegnuo ramenima i uhvatio mališana za ruku, ali mališan nije hteo tek tako lako da se preda: “Sijaće jače jer je srećno.”

Seo je pored mene. Izvukao je bojice i beli papir. Pogledao me je svojim ogromnim, plavim očima.
-A šta ti to čitaš?
-Nešto glupo. Šta ćeš ti da radiš?
-Da nacrtam sećanje na balon. Tako će doći do Sunca.  A što ti to čitaš, ako je glupo?
-Zato što moram.
-Jaoj, pa to je onda i ružno onda. Pipnuo je knjigu, mršteći se. Tata ga je ubeđivao da nastave dalje, ali sam odmahnula glavom i rekla da nema potrebe, da sam za danas završila sa moranjem i da bi mi prijalo da napravim pauzu sa Andrejem.

Pogledala sam u svoj ispit. Velike čike su bacale neke komolikovane reči da bi ispali pametniji. Nisu se tu zaustavili. Probali su da me ubede da su ljudi sebični i da je to u redu, da ne treba da se pitamo zašto je to tako, da to prišijemo ljudskoj prirodi. Da su ljudi jednostavno bačva sujete, sebičnosti i zlobe. Da za to postoje dokazi. Da nam je takva istorija. Zlobna. Na tu bačvu sebičnosti, dodaj nagon. Za konkurencijom, pa tek onda emotivni. I kada vole, vole zato što su sebični i jer žele da sve prisvoje. Svuda etikete, koje se samo kače.
-Hoćeš? Ponudio mi je bojice. Dok sam ja tako smetala, Andrej je stvarao, dok je njegov tata ponosno gledao. Kaže, brine se za njega. Ne voli mnogo da se kreće, da se igra sa drugom decom, on ima svoje bojanke, svoje bojice i papire. To je njegov svet.
Za ovog šestogodišnjaka Sunce voli zelenu, pa će jedan zrak morati da bude takav. Zraci čvrsto drže balone, sve one koji su pobegli deci, a možda i baloni nisu pobegli, nego žele da dođu do kosmosa, a Sunce ih drži što jače može da ne odu. Andrej je nacrtao i mog Pikačua, balon koji mi je odleteo pre mnogo godina, kako se lebdi pored njegovog, zajedno sa Suncem.
Sunce voli da mazi ljude.
To mu je posao.
-Je l’ voli svoj posao?
-Oooobožava! Kao što tata i mama vole da se grle!-kaže Andrej uz podizanje ruku ka Suncu. Da ne obožava, onda bi bilo kao sneg, hladno i peckavo
Hladno i peckavo, ponovila sam i klimnula glavom.

Šestogodišnjaci. Lako te provozaju do suštine i nazad, na balon, do Sunca i topline, pa sve do zagrljaja. Da vidimo priliku za držanje za ruku, tamo gde je pukotina. Da se na pukotinu odgovara milovanjem, ne potresom. Tako jedino može da se smanji. Pukotinu na poslu, sa sobom, sa ljudima.
Oni znaju i to ne treba da se dovodi u pitanje, kako znaju.
Znaju, kao što je Suncu posao da mazi ljude i da se igra balonima. Znaju, jer ljudi nisu odela, aktovke, kravate, štikle i ozbiljne priče. Nisu svoji poslovi koje ne vole. Ljudi nisu hladnoća i peckanje, ljudi nisu stvari da ih okarakterišeš i prišiješ za sve što ti padne napamet.
Ljudi su da se vole. Da se grle, kao što je Sunce da sija i da se igra balonima.
To je jedina istina.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com