Ponoćna kafa

27. februara 2017.

Kafu posle 18h piju studenti. Nekoliko dana pred ispit, svakog dana. Da ih održi budne nad knjigom.

Piju je zaljubljene drugarice, da ih održi celu noć u razgovoru koliko su njegove oči čarobne. Ili kako je njegova bivša baš bezveze. Ne okreću je do ujutro – „jer se ne valja“. Na kraju, u zoru, čitaju iz taloga magične susrete u ponoć u nekom parku. „Uuu vidim ti slovo „J“ – najlepše slovo ljubavi!“

(Svi nasedamo na ta najlepša ljubavna slova).

Kafu oko ponoći piju umorne mame. Žene koje žele „par trenutaka za sebe“.

Otkad znam, i otkad se u kafu razumem, to „vreme za sebe“ odlično se slaže sa kafom. Nije bitno u koje je doba dana, jednom kad se za to „svoje vreme“ izborimo, ono nekako uvek počne sa punom šoljicom kafe i završi u talogu ili želji zabodenoj domalim prstom (jer se domalim prstom bodu te neke posebne želje).

Bilo je dana kada se činilo da to vreme ne postoji. Vreme za predah, vreme za dušu. Onda se desila kafa. Magična crna formula za sreću. Ili otrežnjenje.

Udahneš miris – budi te. Srkneš prvi gutljaj – oživi te. Posle se već sve pakuje u čist hedonizam. U topli zagrljaj.

Bilo je dana kada se kafa pila do pola. Ili hladna. Kada je bila slaba ili preslatka. Uvek bismo se vraćali crnoj, toploj i gorkoj. „Kakav mi život, takva mi i kafa“.

Uz kafu se sklapaju prijateljstva i rasklapaju nesporazumi. Sa kafom se pletu neki najfiniji i najvažniji porodični rituali. ’Oćeš ratluk, ’oćeš plazmu, ’oćeš vodu? Može osmeh kao prilog?

Kafa se najbolje slaže sa prokrastinacijom. Jer se prokrastinacija vešto preoblači u dobru knjigu, zanimljiv film i pevljivu muziku. Uz kafu se čita, pleše i mašta.   

Uz kafu se pišu i ova slova. Sama od sebe. Na računaru. U ponoć.

Jer prave mame piju kafu kad uspavaju svu svoju decu.

Da, i Žmua.

 

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com