25 okt Ponekad je teško biti lav

Proveo je prethodnih nekoliko sati u društvu prijatelja (neke od njih je tako oslovljavao, iako je to prejaka reč za njihov površan odnos). Odlučio je da veče nastavi sam u baru, u blizini stana u koji nikad nije svratio.

Posmatrao je prostor i ljude oko sebe, jedini je on bio u odelu… Olabavio je kravatu i otkopčao dva gornja dugmeta košulje uz blagu nelagodu…

„Dupli Džek“, rekao je… („Zašto nisam naručio pivo, kao sav normalan svet?“)

Stavila je račun ispred njega. Sigurno je ponekad teško biti lav?

Podigao je pogled od pića koje mu se i po mirisu gadilo, na čiji mu ukus nepca nikad neće oguglati, a ipak ga je prečesto pio na poslovnim sastancima, u skupim hotelima i u društvu „prijatelja“. Ona je usluživala nakeženog debeljka koji joj je zurio u grudi bez imalo ustručavanja. „Možda mi se pričinilo“, pomisli, „šta bi to uopšte trebalo da znači: ponekad je teško biti lav?“

Uhvati krajičkom oka svoj odraz u ogledalu koje je reflektovalo lica svih u baru i pružalo se duž jednog celog zida. I pod prigušenim osvetljenjem uoči tamne kolutove ispod očiju, bore na čelu i to neke nove, sitnije (na onu najveću se navikao još pre par godina). Spazio je i onih par sedih koje je vešto skrivao u busenu plavih lokni, na koje je svako jutro stavljao optimalnu količinu gela (previše bi značilo da je gej, premalo da ne vodi računa o svom izgledu).

Nasmeja se sam sebi: „Još uvek imam istu frizuru kao na slici iz osnovne, koju mama i dalje čuva u novčaniku“. Stalno bi govorila da će sve devojčice biti zaljubljene u te plave uvojke i zelene okice. Činilo mu se besmislenim, a istina je da je dugo verovao da mu izgled pomaže pri zavođenju žena. Opsova glasno u sebi, četrdeset dve – i dalje mamin sin. Pobogu, o čemu je mislio, pa nije on Metju Mekonahi. Telom mu prostruji melanholija i novo otkriće mu izazva grč u blizini srca, načas mu lice dobi bledilo i ukočenost leša, a misli odlutaše na zabranjeno mesto. Pomisli na nju, ovaj put bez opiranja…

Hrlio sam u nepoznanice prečesto srcem, a ne glavom, život sam doživljavao kao igru u kojoj sam bolji od drugih. Sâm sam birao pravila, postavljao nova ili kršio stara. Požudu sam hranio gerilskom borbom i umirao od dosade ako je ishod izvestan, bez stranputica i dostojnih izazivača. Ukus pobede je pokretač mog nemirnog duha, vetar u leđa mom beskrajnom lutanju i smisao mog životarenja.

Moja neustrašivost je poklekla pred njom, skrila se od njenih očekivanjai podrazumevanih priželjkivanja jedne žene, kukavički odbegla od ideje o venčanom prstenu na njenoj ruci i beba kojima smo podarili život oslikanih u njenom zagrljaju.

Dostojanstvena i graciozna bi stajala uz mene kad sam proslavljao uspehe okružen podanicima i obožavaocima, objašnjavala im je koliko je ponosna i koliko sam krvi i znoja potrošio da bih bio vredan njihovog divljenja, iako je sve to doživljavala kao šaradu.

Za nju je to bila skupina licemera, zavidnih i beznačajnih ljudi. Što se mene tiče, bilo je onih koji su oduševljeno aplaudirali, onih koji se boje mog potencijala i onih čije se poštovanje teško stiče. Branio sam je od svih zala i od sebe samog, nisam joj dolazio povređene sujete i nadvladan porazom. Apatiju koja mi je kidala meso sa kostiju lečio sam seksom sa sekretaricom, uveren da sam je zaštitio od svojih mana, ne sluteći da ih ona odavno sve zna napamet.

Bezuslovno mi je poklanjala pažnju kroz sve te male radosti i sitnice kojima bi bojila sumornu svakodnevnicu. Pričinio sam joj greh, uskrativši nam one porodične trenutke u kojima me je dočekivala sa pripremljenim obrocima i kolačima spremljenim po bakinom receptu. Pretvorio sam nas u par koji jede po restoranima. Mislio sam: „Koja još žena želi da bude domaćica u 21. veku?“ Kupovao sam njenu ljubav i naklonost skupim nakitom i brošurama za udaljena ostrva za koje ona nije marila. Sad razumem da sam bio okrutan prema njenim emocijama i da sam joj samo vređao inteligenciju time.

Da li o njoj ništa nisam znao, ili sam samo zaboravio koliko posebnosti se krije u toj božanstvenoj ženi? Njena krhkost je samo privid kojim zaslepljuje njena goropadna lepota, njena ljupkost ne umanjuje njenu nadljudsku snagu, njena smirenost je odraz njene promišljenosti, njeni ideali su zapisani u svetim knjigama. Urušio sam zidine njene istrajnosti, svojim ponašanjem je naterao da poveruje da je njena vera u mene jeres, i da će biti spaljena na lomači ako još jedno jutro dočeka u mom zagrljaju. Ona je moj odsjaj u ogledalu, moj alter ego, njena ljubav neće pogaziti granice ponosa, njena individualnost se neće spotaći o moje strahove i slabosti, njen intelekt se nikad neće zadovoljiti time da je sav njen uspeh biti žena uspešnog muškarca…

Autorka: Aleksandra Marković

Fotografija: tumblr.com