06 jan Polusrećna molska lestvica

Najviše me je rastužio sladoled. Nisu to bila nepoznata lica koja su prolazila mojim ulicama, ni nepoznat bat njihovih koraka po belom pločniku. Nije to bio miris pice iz obližnjeg restorana ni šum vode na onoj klupici ispod lipe, blizu koje je mermerni anđeo pljuckao tanak mlaz, čvrstim ručicama držeći luk. Nisu to bile naše staze kroz park posute zlatom u oktobarske večeri, kad i nebo i zemlja gore istim tonovima. Ne, to je bio sladoled.
Najviše mi je nedostajao miris – miris začina u vazduhu i drveća koje se njiše na vetru, cigara i roštilja i dima, auspuha glasnih automobila i otvorenih kanalizacionih šahti, šećerne vune i sirćeta. Kažu da tamo gde se poznati mirisi pomešaju, tu nas čeka dom.
Ti mirisi bili su svuda oko mene, a opet, ovaj grad samo je podsećao na moj. Senke su nemo prolazile kraj mene, tanki i nepostojni ljudski oblici, i napetost i tišina lebdeli su u vazduhu punom neke neprijatne pomisli da je jesen mrtva.
Poražen, nemo sam i ja koračao s tim senkama, primesama realnosti tako opipljivim a dalekim, i nisam se našao tu. Trotoar je bio previsok i iza ivičnjaka je ležao dubok ambis i lišće je bilo pogrešno žuto i zvučalo je čudno i muzika na radiju bila je strana.
A ti si bila tu, kraj mene, tako prava i tako tu. Blistava sveća u noći bez meseca. I ti si bila još jedna nepozvana promena u gradu u kom je vreme nastavilo da teče kad je stalo. Svakog dana postajala si samo odraz u ogledalu; gledao sam te, i ti si svakoga dana postajala sve poznatija i sve lepše. Ali kao i odraz, bila svi sve nestvarnija, sve dalja, sve tiša. Vukla bi moju uzicu i trčao bih za tobom kao pokislo štene gladno i žedno i željno ljubavi i pažnje. Vukla bi uzicu i ne bi se okretala. Vukla bi uzicu dok ne bi stala, i želela da sam nastavim dalje. A onda se jednog dana pojavila kao da se ništa nije ni desilo, i nastavila dalje, opet, i opet.
A ja, ja sam umoran od igara. Gradio sam kule od karata i posmatrao ih gde se ruše. Sunce je stalo i kiša se smrzla, a ja ne lovim papirne zmajeve na vetru i ne pravim više hiljadu ždralova. Imam ih tek trideset i sedam. I strepim da me narednog puta ni nećeš prepoznati, kao ni ja tebe, ni ovaj grad.

Prošao sam sinoć tvojom ulicom. Zvezde su treptale na nebu oko Orionovog pojasa poput lampiona na tvom balkonu. Sanjivo si zatvorila teške kapke i navukla tamne zavese, spustila umornu glavu na meki jastuk. A kroz noć, zrikavci su svirali tužnu serenadu u mirisnom šimširu, i svici pravili bal u nežnoj travi. Komšijski narandžasti mačor lenjo je paradirao po krovu. Kapi su dobovale niz hladan oluk, a u baricama se ogledala mesečina.
Na ćošku, prodavnica sladoleda bila je zatvorena, drvene grede prekrile su izlog. Prodavačica je davno okrenula karton na staklenim vratima, i ostavila ga tako, da hvata prašinu. Čuo sam da je otišla negde daleko. Možda sa lastama i rodama u toplije krajeve. Možda u neku zemlju gde drugačije senke šetaju ulicama. Jedino sam znao da se neće vratiti. Zvezda je pala nad radnjom poput suze.
Tvoj istrošeni žuti kišobran sklopljen je negde, suv, u toplom uglu tvoje sobe, pored Molijera i Prevera. U novinama sam pročitao članak o plagijatorima. Ne bi ni verovala. Danas, ne bi.
Možda su, nekada davno, stvari bile jednostavnije. Ili sam ja možda bio naivniji. Ili možda nije bio oktobar. Ali, godišnja doba se menjaju, a tako i ljudi.
Prošlog petka padao je sneg. Zima je došla.

Petar Đorđević

Izvor fotografija: facebook.com, pinterest.com