30 sep Poludečko!

-Pita ona mene: “Mala,gde je tebi dečko?” Kažem nemam više dečka. A ona…

-Šta ona…?
-Ona će dobro, a onaj poludečko? Vadim se kao ne znam na koga misliš.

-Poludečko…joj napisaću priču o tome, majke mi.

……
-Hej, svidja mi se ona pesma za M.
-Drago mi je.
-A kada će priča o meni?
-Ne znam, kada mi dodje inspiracija, to tako ide.
….
Znaš, evo došla mi je inspiracija i odlučila sam da ti poklonim priču.
Pravu priču.
Ne bajku.
Ne ljubavnu romasu.
I da ti kažem da ja ne znam za te poluljude.
Poluemocije.
Polumomke.
I da o njima ne mogu da pišem, ali…
Znam da postoje ljudi koji su u stanju da te dignu.
Da ti nacrtaju osmeh na lice.
Znam ljude sa kojima po i po rubu duge možeš da hodaš .
Znam da postoje ljudi koji ti u dva noću šalju tvoje citate „da ti dignu vibru pred test“.
Znam da postoje ljidi koji će doći ispred tvoje zgrade samo da te zagrle.
Da te poljube i požele ti sreću.
Znam da postoje ljudi koji te motivišu svojim životom i onim „Kad mogu ja, možeš i ti!“
Koji te vuku da ideš na ispit i govore da ne odustaješ do kraja. I ti ne odustaješ samo zbog njih.
Znam ljude čije lice nisam videla, samo preko Fejsa, ali čiji je entuzijazam toliki da tuče sve talente i vraća ti veru u sebe.

Znam ljude čiji je uspeh tuđi uspeh. Majke mi, postoje i podjednako se raduju sa njima.
Znam ljude koji u rukama kriju čitav svemir. Čiji su zagljaji topli kao čaj.
Znam ljude koji kao svetlost sunca obasjavaju tvoju podsvest i sve strahove i nesigurnosti koje u njoj žive.
Oni su kao jing i jang.
Neraskidivi deo tvog života.
Ključni delić smisla.
Balans zbog kog si uvek u ravnoteži.
Znam ljude koji ti preko mreže šalju rečenične zagrljaje, uvek su tu da im plačeš i kada ih moliš za savet.
A znam i ljude koji te inspirišu tako što su otišli od tebe, ali otišli zauvek .
I svojim odlaskom mi podelili lekcije.
Znam i ljude koji žive blizu tebe, toliko te inspirišu, a opet ih ne srećeš i ne razgovaraš sa njima.
Znam ljude sa kojima pred ispit smisljaš novu veru.
Veru u ljubav.
Molitve satkane od motiva ljubavnih pesama.
Znam i ljude o kojim misliš svako veče pre spavanja.
Koje ušuskaš među snove da im bude lepo.
Znam i ljude koje ti tešiš .
Iako ni sama nisi sigurna u sebe.
Znam i ljude koji vole.
Vole svim svojim bićem.
Mene.
Druge ljude.
Ljude koji emocije pretaču na papir.
Hrabre se time.
Hrabre se pohvalama.
Prija im kada unesu sunce u nečiji život.
Jedva vide očima.
Ali ne odustaju.
Ne mare za kritike.
Ne odustaju jer upravo to vole.
Ne mare jer se bore za ono što vole.
I protiv onog što ih boli.
Svojih nekih bivših ožiljaka.
Svoj strah prevode u snagu.
Suze u osmeh.
Bitno im je.
Bitnisu im ti drugi.
Bitna im je ljubav.
Sve ove ljude ja nazivam svojim ljudima.
-Svojim dušama.
-Andjelima.
-Krilima.
Oni nose u sebi priče potpunih života.
Ispunjenih ljubavi.
Pravih prijateljstava.
Celinu.

Eto, napisala sam ti priču.
Priču koja njie o tebi ali koja je za tebe.
Priču o celim ljudima.
Jer ove polu – ne poznajem.

Autorka: Emilija Jocić

Fotografija: favim.com