Pred poezijom uvek stojiš sama.
Dok vrištiš, cičiš
i ćutiš.
Poezija je tvoja,
i njegova gola koža.
Govoriš je,
kao da ona ume da sluša.
I oseća reči.
Dok ih kroz suvo grlo,
preko nateklog jezika šapućeš.
Tiše nego što
i sebe možeš da čuješ.
Pred poezijom si uvek gola,
koliko god bila obučena.
Sa prvim stihom,
se svaki sloj tkanine svuče.
I sklizne
u neke neopipljive tonove,
kojima oblikuješ reči.
Nema tonaliteta,
ne hvataš visoke ili niske tonove.
Jer svaki pokret,
tvojih zglobova i mišića,
je jedinstvena melodija.
Gotovo virtuozna.
I uvek neponovljiva.
Poezijom se oblikuješ,
definišeš,
i raščlanjuješ.
Na suštinu.
Na sebe.
Poezija su tvoji prsti koji je pišu,
i jezik koji je izgovara.
Poezija si ti,
u rasulu misli.
Haotično sabrana.