Poema o čoveku koji ne ume da spava

31. decembra 2016.

 

Kada dodje sa posla

moj brat jede,

popije svoju drugu

kafu tog dana,

uputi slomljen pogled ka ulaznim vratima

svoje kuće

i ode u krevet.

 

Krevet mu je neudoban

ali ne jer ga žulja tvrd dušek

već zato što je

nekada imao snove

za koje misli da ne znam

kada mi kaže

da batalim pisanje pesama

i nadjem neki normalan posao.

 

Prevrće se tako cele noći

sa jedne na drugu stranu

dok mu mačka leži pokraj glave

i sanja jednu sasvim običnu devojku

sa sasvim običnim osmehom na licu.

 

Sanja da ga neko zove oče,

da mu neko pomaže u popravljanju

njegovog starog i razdrndanog

automobila,

da mu neko koga razume

skuva tu kafu koju pije

kada se vrati sa posla

dok ja gledam u nebo

i razmišljam

o tome kako smo svi mi zvezdana prašina

koja je okrutno

kažnjena da je telo zarobljava.

 

Odspava on tako svojih

šest do osam sati

a zatim ustane,

popije svoju prvu kafu

i ode na posao

sa kojeg će se vratiti tek uveče

kada ceo grad bude večerao,

kada se iz svake kuće bude čula graja

dece nezadovoljne

povečerjem koje su im roditelji odredili

i svadja tih istih roditelja

oko novca,

na svoju drugu kafu

i noć u kojoj će ga opet

žuljati snovi.

 

Zato,

dok tišina vlada mrakom,

ja u njegovu čast

i čast svih onih koji su ikada sanjali

do jutra slušam tužne pesme,

plačem

i pišem poeziju.

Autor Damjan A. Unčević

Fotografija favim.com

56f1cc7fb4d639e94635cd9f3f62c30b