03 nov Početak

Početak. Slučajni susret. Kišni dan. Novembar. Prepun mali kafe. Dvoje stranaca slučajno spojeni. Sedeli su jedno naspram drugog. Ćutali. Delili tu neprijatnu tišinu. Devojka je prva progovorila.

„Zdravo.“

„Zdravo. Moje ime je…“

„NE! Ne želim da znam tvoje pravo ime. Ovako je mnogo bolje. Kada smo već primoreni da delimo ovaj sto, hajde da naše vreme učinimo zanimljivim. Hajde da se igramo.“

„Da se igramo? Čega?“

„Upoznavanja. Izmišljanja. Evo na primer – ime. Ne želim da znam tvoje pravo ime, niti nadimke koje imaš. Neću ti reći svoje. Ne. Umesto toga, izmisliću ti neko novo ime, nešto što samo meni znači. I ti ćeš meni.“

„Hoću?“

„Naravno da hoćeš! Hajde, zar nikad nisi poželeo da imaš neko drugo ime, drugu prošlost?“

„Jesam. Ali kada sam bio mali.“

„Eto! Kažem, ponovo smo deca!“

„Hahahah. Dobro. Prihvatam.“

„Znam. Prvo pitanje. Odavde si?“

„Da. Ti?“

„I ja sam. Omiiljna ulica u Beogradu?“

„29. Novembra. Tvoja?“

„Krunska. Boja?“

„Zelena. A rekao bih da je i tvoja.“

„Mhmm. Kafa ili čaj? Ličiš mi na lika koji se davi u čajevima.“

„Otkud ti to? Ne, ne… kafa je moj porok. Ti mi izgledaš kao neko ko pije samo vodu.“

„I ne otvorim oči a već mi je šolja nesa u ruci. Preventiva. Neko može umreti. Samo kažem.“

„Mala a opasna.“

„Ne. Ne pokušavaj to što pokušavaš. Flert je zabranjen. Ovo je samo ubijanje vremena. Ništa više. Dva stranca koji su spojeni slučajno, zbog gužve. Eto! Sledeće pitanje, zašto si ovde?“

„Dobro. Nisam mislio ništa loše. Ovde sam barem jednom dnevno. Dođem, ponesem knjigu, naručim kafu i čitam. Ne obazirem se na ljude oko sebe. Osim sada. Nemoj me tako gledati. Da li si sela za moj sto? Jesi. Ja volim da gledam lepe ljude. I tačka.“

„Čak i kada čitaš knjigu? Pa to je zločin! Knjiga, koja god da je, je centar sveta u času kada se čita. Mada, to je moje mišljenje.“

„Nisi mi rekla kako si ti završila ovde.“

„Pljusak.“

„Samo to? Ozbiljno. Hvala kiši.“

„Ozbiljno.“

„Oke, sledeće pitanje.Godišnje doba. Ja volim leto.“

„Sva.“

„Kako bre, sva? Kako neko može da voli sva godišnja doba podjenako?!“

„Ja mogu. I volim ih. Volim prolećni povetarac koji ujutru milije kožu. Letnje sunce u svojoj kosi, jesen je divno šarena i tera lišće na ples, a zima je divno ušuškana. Kada bolje razmisliš, prosto je.“

„Pa… kada tako kažeš… Omiljena knjiga?“

„Samo jedna? Hmm….pa ne mogu se odlučiti samo za jednu! Ima toliko mnogo priča koje su me promenile, upašile, uzbudile, razbesnele… ne mogu ti reći samo jednu. Ti možeš?“

„Da. Lako je. Doktor Džekil i Mister Hajd.“

„Zanimljiv izbor. Imaš podvojenu ličnost?“

„Možda.“

„Omiljeni pevač?“

„Žak Brel. Šta, ne odajem utisak osećajnog momka?“

„Ne baš. Žak je za zavodnike, slomljena srca.“

„Daj mi dan i pokazaću ti.“

„Dogovor je bez toga!“

„Prva si počela. Tvoj?“

„Leonard Koen. Jedini. Uvek i zauvek.“

„Zašto baš on? Nekako si mlada za njega. Njega slušaju sredovečni, oni koji se prisećaju minulih dana.“

„Nemaš pojma! On je „gospodar reči“, onaj koji ima moć da zadire u skrivene kutke duše, njegove reči miluju, režu, draže, bole, leče.“

„Sve to? To može i Brel. I još neke osobe koje poznajem.“

„Da, verujem. Ali ne kao on. Niko nije kao on.“

„Ti si luda. Da li si luda?“

„Možda. Da li imaš podvojenu ličnost?“

„Možda.“

„Zar ti se ne čini da je ta reč, „možda“ tako, tako… nedefinisana? Kao: možda jesam zaljubljena, možda nisam. Možda sam gladna, možda mi se spava. Možda sam umorna, a možda razdražena.“

„Pa, jesi li?“

„Šta?“

„Zaljubljena.“

„Uvek.“

„U istu osobu?“

„Možda. Zavisi od dana.“

„Stvarno jesi. Luda.“

„Znam.“

„Imaš lep osmeh. Samo iznosim zapažanje.“

„Znam.“

„Pa kako mi je ime?“

„Hmmm, razmišljala sam o tome. Dečak. Nešto kao Petar Pan.“

„Dečak?! Hahahaha! Ti si onda Smeško.“

„Može. Dopada mi se. Dečak i Smeško.“

„Nova imena. Novi životi. Bar u ovom kafeu. Da li želiš da to postane tradicija?“

„Mi, ovde? Da sedimo i pričamo?“

„Da. Zašto da ne? Da se ne plašiš? Mene i moje podvojene ličnosti?“

„Hmmm zašto da ne? I ne, ne plašim se tebe, Dečače.“

„Lepo. Ne znam da li je pametno. Samo pazi da se ne zaljubiš, Smeško.“

„Imuna sam. Ne brini. Bolje pazi ti. Često se dešava da se zaljube u smešak.“

„Ja već jesam.“

„Vidi, kiša je prestala. Moram da idem. Sledeće nedelje ovde, recimo u četiri?“

„Samo tako? A broj, nešto.“

„Ne. Sad se dogovorimo i to je to. I vidimo se za nedelju dana.“

„Imam li drugog izbora, osim da kažem dobro?“

„Hahaha. Da. Ne. Možda.“

„A ako se nešto dogodi, i mi se ne vidimo više?“

„C’est le destin! Do sledećeg viđenja, Dečače“

„Zdravo, budi mi nasmejana Smeško.“

Autorka: Tamara Petković

Fotografija: favim.com