Zamislite da jedna porodica živi u pećini. Okovani lancima nisu imali mogućnosti da je napuste. Njihove na tamu naviknute oči nisu videle šta se nalazi van. Na velikom kamenom platnu otvor je bacao snop svetlosti pod kojim su igrale senke prolaznika koji nikada nisu ulazili unutra. Za tu porodicu je igra senki bila „opipljiva“ stvarnost, njihova realnost na koju su navikli. Zadovoljni su živeli u neznanju da postoji mnogo lepši svet van pećine. Nisu se trudili da bilo šta menjaju, jer nisu znali za drugačije. Jednog dana, slučajno, metalni okovi spadoše sa nogu jednog člana porodice. Polako, pun nesigurnosti, uputi se ka otvoru pećine u nepoznato. Kako se približavao otvoru, svetlost ga je sve više i više šibala po očima. Uporan, radoznao, nije se pokolebao u nameri da vidi šta se nalazi van. Očaran bojama i lepotom spoljašnjeg sveta, vratio se da oslobodi ostale koji su bili zatočeni u utrobi tamne pećine. Koliko god se trudio da dočara svojoj porodici, kako je svet mnogo drugačiji od onoga što su oni poimali, nije nailazio na razumevanje i volju da saznaju nešto više. U ovom trenutku prosvetljeni član usnule porodice se zapitao, da li je bolje da prećuti, ili slaže, o novom svetu jer su njegovi najbliži bili zadovoljni trenutnim stanjem. Da li da ih slaže da je jedina realnost ta u pećini i tako ih poštedi muka tranzicije svesti pećinskog u svest modernog čovek? Sličnom alegorijom je Platon uveo koncept „Plemenite laži“. Ovu temu je čak i Holivud razradio u fenomenalnoj triologiji „Matrx“. Da li biste Vi živeli zaštićeni lažama ili biste se izborili sa istinom, ma koliko ona teška bila?

Autor: Marko Šućur

Fotografije: mediaportal.rs, wordpress.com