19 jun Plameni soliteri

U sićušnom podrumu gde smenjuju se vekovi, slušali smo odjavnu špicu serije Bolji život. Bili smo zagrljeni, onako kako to čine davno izgubljene ljubavi, obasjani svetlom usamljene sijalice čije telo nesigurno lebdi u tami poput Fu-koovog klatna.

Električni ćilibar sramežjivo bi okrznuo naša lica, ubrzo se povlačeći sa senka-ma. Zapitkivao sam, radoznali četvorogodišnji mladić, zašto svetlost beži, zašto strahuje i drhti, ali odgovor je dolazio sa zakašnjenjem, isti je uzmicao pred glasnim hučanjem detonacija u središtu rasparčanog naselja.

Otac podešava radio tranzistor, dopušta da prostorijom zaplove reči o uzletanju milosrdnih anđela. Njihova krila nisu perjana, već metalna sečiva na horizontu. Sećanje me ne služi najbolje, ali pamtim novosadske solitere, stotinu staklenih očiju okupanih vatrenim suzama beznađa. Plameni soliteri, poput nebodera na Jupiteru, plenili su naše poglede na zadnjem sedištu porodičnog automobila.

Beleška:
Verovatno deluje kratko u odnosu na priče koje uobičajeno postavljam, ali imao sam želju da prenesem siromašno sećanje mene kao četvorogodišnjeg klinca, što autentičnije. Sećam se podruma u porodičnoj kući, serije, proklete sijalice i vožnje automobilom noću. Nazvao bih ovaj zapis beleškom sećanja.

Autor: Marko Galić

Fotografija: tumblr.com