16 feb Pismo samoj sebi

„Nerseća nas uči da čitamo svoj život unatrag“ (Pavić)

Dete si. Ne znam da li ćeš moći da me razumeš.

Obećavam ti da nećeš biti tužna.

Još uvek imaš dugačke prste. I tanku kosu. Čitaš. Tvrdoglava si. Uporna u svojoj nesreći.

Voliš pse. I bojiš se malih životinja.

Ali ne znam gde su ti pobegli snovi.

Nešto si donela sa sobom. Ali si to zauvek izgubila. To je sada Senka.

Nosiš naočare.

Vidiš da je trebalo da poslušaš kad su ti govorili da ne čitaš u mraku.

Ostarila si.

Imaš plavu senu u crnim očima, kao u onoj pesmi koju ne voliš. Zavolećeš je kad je budeš razumela.

Ne igraš više.

Nemoj da plačeš, videćeš da će tako biti bolje.

Prevarili su te.

Ne žanje se kako se posejalo. Osim kad se greši.

I ljuta si.

Ali nemoj sada da misliš na to. Rano je.

Znam da me ne razumeš. I meni to sve teže polazi za rukom.

Pitam se da li još uvek spavaš u istoj sobi. Da li imaš onu pidžamu sa zvezdama?

Da li još uvek razgovaraš sa igračkama?

Ovde nema igračaka. Ali nemoj da te to brine. Sama ćeš shvatiti da su suvišne.

Videćeš more.

I izgubiti prijatelje.

Ja ću te se ponekad sećati, samo ću tada biti mnogo starija. Od tebe. I od ovoga što sam sada.

Naučićeš da voziš bicikl. I vremenom će ožiljci nestati.

Zameniće ih drugi.

Koji se ne vide.

Ali i ovo je previše. Nije baš pametno gledati u budućnost. A i nisam ti pisala zbog toga.

Htela sam da mi ti pričaš o sebi.

Da me podsetiš. Da mi kažeš da nisi ljuta.

Da se nasmeješ.

Da mi ispričaš šta bi volela da budeš kad porasteš.

I volela bih da ne odrasteš.

Tako si najveća.

Posle, po nekoj nerazumljivoj nužnosti, čovek biva sve manji.

Valjda će psihologija konačno jednom da utvrdi je li tome krivo društvo ili porodica.

Nesrećna porodica i još nesrećnije društvo.

Ne bih ja da se mešam u tu njihovu nauku. Treba da gledam svoja posla.

Pitam se koju knjigu sad čitaš. I kako je razumeš.

Sećaš se prve knjige koju smo čitale? Sećaš se da si plakala kad su ubili dečaka koji je na kraju još samo hteo da se nagleda neba koje su mu ukrali od ptica.

Pitam se da li sada razumeš da se nebo može ukrasti.

Nema veze ako ne razumeš. Razumećeš. Pre ili kasnije.

I pitala bih te još puno toga, ali, znaš, ovde vreme teče, moram da žurim.

Čekaću tvoje pismo.

I čuvaj se!

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: tumblr.com