08 jun Pismo oslobađanja

Znaš, htela sam o tebi da napišem roman. Želela sam da te se u potpunosti oslobodim na taj način. Želela sam da svako progutano osećanje uobličim na papiru, pa da dišem. Tih godina sam redovno vodila dnevnik. Sa svim tim podacima mogla bih dokumentarac da snimim! Prvi korak je bio da iščitam te redove. Prvi korak me je vratio tri unazad.

Poželela sam da se ničega nisam prisetila. Htela sam da plačem, ali telo se nije dalo. Pre bi eksplodiralo nego zaplakalo. Shvatila sam da je prisećanje bilo dobro, jer mi je potvrdilo da sam sve neprijatnosti potisnula. Potisnute stvari nisu vidljive samo našem svesnom delu. Ali su zauvek u nama. Spajaju se jedna sa drugom u masu pritajene tuge, stida, straha, besa. U nevidljivu masu koja nas nesvesno sprečava da živimo dalje sa punim poverenjem. Masu za koju verujemo da će nestati ako je umom ne spoznajemo. Masu koja mi se upravo stvorila u rukama. Poistovetila sam je sa sveskama u kojima živiš. Nisam imala snage da ih bacim, verujući da je upravo u njima početak mog oslobađanja kao pisca.

Trčala sam. Trčala sam dugo, uz reku, izdišući vazduh kao da izbacujem tebe. Sve potisnuto je izbilo u svest i time sam se barem jednog dela potpuno oslobodila. Videla sam jasno sve kočnice koje sam u našem odnosu stvorila. Mogla sam da ih popustim ili polomim. Mogla sam da dišem.

Nakon tog dana roman više nisam videla tako jasno pred svojim očima. Dnevnike sam odložila u stare fioke, ali od ideje nisam odustala. Još sam verovala da je taj roman moj prvi veliki korak. Ipak sam sa tobom mnogo naučila. Nakon konstantnog žmurenja na tvoja nepoštovanja, počela sam da poštujem sebe. Nakon bezbrojnih mentalnih igrica, shvatila sam da se ljubav ne igra već živi. Nakon tolikih suza, osmeh mi je postao merilo života. Postavila sam visoke snove o ljubavi i dosegla ih. Bilo bi sebično da zadržim za sebe kako sam u svemu tome uspela. Gorela sam od želje da objasnim drugim devojkama da ne greše kao ja.

Juče sam počela. Stvorila sam književni lik od tebe. Pročitala sam te tako ogoljenog na papiru i tu sam stala. Ni moja svest ni moja podsvest te više nisu čuvale. Nisam osećala strast kao pred pisanje ostalih priča. A za roman je potrebno mnogo strasti. Nije bilo motivacije.

Setih se Jece, koja mi je pre mesec dana rekla: ,,Čoveče, ja imam osećaj kao da on nikada nije postojao! Kao da si sa njim bila u nekom drugom životuˮ. Otišla sam od tebe toliko daleko kao da sam proživela jedan novi život. Nema ništa više od one tinejdžerke koja sam bila. Više volim sebe. Više volim život. Više volim sreću. Nema ništa ni od tebe koji si tada bio, jer si istrenirao sebe da budeš popularan i elokventan.

Tek sada razumem da sam onog dana uz reku oslobodila sve. Tek sada razumem da nemam više prošlosti koja me guši zaboravljena. Osećam koliko beskrajno volim ovaj trenutak koji me obuzima i plavo nebo, nekoliko svetlih oblaka.

Autorka: Dajana Mitrović

Fotografija: favim.com