31 dec Pijani Deda Mraz, euforija i novogodišnje želje

Gužva u autobusu, nervozni taksisti, pljusak fluorescentnih natpisa: „Sniženje”, „Sale”, „Popust”, ljudi koji su se pretvorili u šetajuće kese, nova reklama za kafu sa Draganom Nikolićem i Milenom Dravić, kao i ona za koka-kolu, i žene koje se ćuškaju u kineskoj radnji dok biraju ukrase za jelku su jasne naznake da je novogodišnja groznica u jeku. Kraj i početak se bliže – godine, veselja, okupljanja, poljubaca u ponoć, odluka i želja… Daleko od toga da sam imuna na celu tu šljokičavu i euforičnu priču, jer negde tamo ispod svoje minijaturne jelke svodim račune i pišem želje… tradicija koja datira iz mog najranijeg detinjstva se mora ispoštovati…

Dobrovoljci iz redakcije su se uhvatili u koštac sa domaćim zadatkom – da napišu pismo Deda Mrazu. U svog Deda Mraza sam prestala da verujem još u najranijem detinjstvu. Naime, roditelji su unajmili tinejdžera iz kraja da odglumi Deda Mraza. Tinejdžer se malo više zagrejao pre „ugovorenog zadatka”, pa je postao Deda Mraz alkos koji je upao u kuću sa nakrivljenom bradom i razdrljenim kostimom. Pribio me je uz svoje ćosave grudi i rekao mi je: „Hik, bila si dobra klinka… Torima Mraz ti je dovukao par poklona. Budi dobra i sledeće godine i zapamti, hik, da nikada ne mešaš vino i rakiju!”

Kada je crveni dekica ispao iz igre, preostalo mi je da verujem…

Ukoliko krenem hronološkim redom – ova godina mi i nije bila tako loša. Započela sam je u Francuskoj sa interesantnom ekipom – najbolja prijateljica, dečko, dve lezbejke, lik koji čisti vozove, profesorka engleskog sa izgovorom Radeta Šerbedžije iz američkih filmova, jedna rukometašica koja priprema najbolji biftek na svetu i bili su tu još neki ljudi koji su se raspitivali o našoj kulturi i platama. Turbulencije u avionu začinjene histerijom. Bol u promoterskim nogama. Mijin prvi rođendan i nerazjašnjena misterija – zašto sva deca odlepe na „Gangnam style”? Proleće je mirisalo na čipku Saškine venčanice, leto na so jednog grčkog ostrva, jesen na  mnogo knjiga i drugi fakultet. Krajem septembra sam se trudila da objasnim mami kako se čitaju novine na internetu. Ubrzo je crna ovčica dobila noge i počela je da šparta po mnogim monitorima. Pisala sam, pročitala sam više od 700 tekstova, upoznala sam mnoge maštovite ljude. Ti maštoviti ljudi su dokazali da, pored toga što znaju da pišu, žele da pomognu onima koji imaju manje od njih. Za ruku me i dalje drži on i isto tako će me odvesti u Novu godinu. Hvala mu što ima razumevanja za moje ludosti, pljeskavicu posle ponoći (jer tad najlepše legne na stomak), kad sam ujutru ružna i lepa, namrgođena i srećna…

I tako je izgledao „razvojni put Bore Šnajdera” za ovu godinu. Sledeće želim manje turbulencija – u avionu i na zemlji, više rakije i vina (podrazumeva se, bez mešanja), manje padova i više letenja, više pameti, ali i više sreće, da ovčica poraste, da vidim okean i sve to pod jednim uslovom… da me on sve vreme drži za ruku…

 Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com, zonecreative.it, londonmetstudents.com