23 okt Pijana balada

(Kada mrtav čovek pije)

Od samog početka najviše mu je smetalo to što ne može da pije sa živima. On je bio mrtav, tako su mislili svi, a on nije imao mesta da pomeri ruku u sanduku jer je bio puniji, a tako bi im svima dokazao da je živ. Nije vredelo ni to što je vrištao, jer su svi okupljeni plakali ili pričali, dok su čekali popa. A taj pop je bio pijan. Mislim, važilo je za njega da je uvek pijan, pa su se Miki i Zvonko opkladili. Ovaj je rekao da će pop biti crven od pića, a drugi da će biti bled, a ko bude bio u pravu dobiće čokanjče vinjaka što je spavalo u Mikijevom džepu. Ali nije bilo tuge, jer bilo je puno alkohola na sprovodu.

Ovaj što je kao bio mrtav, a u stvari je živ je, verovao je u Boga do tog dana. Išao je u crkvu ponekad i imao je puno ikona po kući – to su mu poklanjali bliži rođaci, jer su se nadali da će se izvući iz kandži nekih poroka, ali ovaj je napravio dil sa Bogom. Bog mu je rekao da pije jedan dan, a da drugi dan popije u ime pokojnog sebe od juče, i eto… Bog ga je razumeo u najmanju ruku.

Svi su, kao što sam vam to već i objasnio čekali popa. Udovica živog pokojnika prva je održala govor. Govorila je da je on bio divan čovek – iako su se mrzeli poslednjih godina. Usledili su ostali članovi porodice.

Onda je na scenu stupio Miki, koji nije mogao da izdrži a da ne kaže nešto svom preminulom saborcu.

– Dragi prijatelju. Žao mi je što si mrtav, a ne pijan. Jer kada si mrtav ti nisi živ, a kada si bio živ bio si pijan. Sada nemam sa kim da pijem. Moraću da nađem nekog novog klošara, Bog da ti dušu prosti. Sećam se kada si ono jednom povratio onoj funkcionerki vladajuće stranke u sise, baš je bilo smešno…

Potpuni muk i jecaji udovice.

– Žao mi je što je ona sada živa i ima platu od dve hiljade evra, a ti nemaš platu, jer si mrtav i crvi će ti pojesti telo, kao onom siru iz Italije, gledao sam jednom taj dokumentarac.

– Terajte ovu budalu odavde, prodrao se neko iz mase.

I sklonili su Mikija. Međutim, gotovo neprimećen prišunjao se  pomenuti sveštenik, zvao se Mitar.

– Aliluuuja, alilujaaa! Ja sam došao ovde da poželim sreću i zdravlje u smrti i životu, amiinn!

Muk.

– Aliluja, aliluja, i neka je srećna slava domaćinu, još puno ovakvih godina da nam dođe. Kome je rođendan?

Prišao mu je sin.

– Tata, sramotiš nas sve, sram te bilo!

– Sine! Imam sina ljudi… Rodio mi se sin. Piće za sve!

– Sklonite tu barabu, očajnički je molila udovica.

– Hleb naš vaskrsenije, aliluuja, ali!

– Muhamed Ali, dodao je pijani Miki, te se počeo na sav glas smejati svojoj truloj fori.

Kada je sin odvojio popa ošamario ga je.

– Mladiću, poljubi mi ruku, ja sam božji šaptač.

– Šta si ti?

– Ja sam mrtav. Došao sam da održim opelo Bogu.

– Ma ti si pijan kao đavo!

– Ne đavo, već Bog! Bog je mrtav, živeo Bog, kaže Niče, ali ja se baš tu ne slažem…

Usledio je još jedan šamar.

– Budalo jedna, treba čoveka da sahraniš!

– Ma kog čoveka – ovog? Ovo je neki mladi šaptač, priča mi o Ničeu.

Pokazivao je na ćistačicu groblja.

– Tata, osvesti se, molim te…

– Šta je svest, nego li suprotnost nesvesti!

I samo se onesvestio. Živi pokojnik je ostao bez života i sveštenika da ga sahrani.

Ništa, glasio je dogovor, moraćemo bez sveštenika…

…

Bila je to najveselija sahrana koju je pamtio mali grad u ravnici. Udovica je plesala sa svojim bivšim momkom iz srednje škole, koji je posle bio njihov kum na venčanju, ali pokojnik nikada to nije ni saznao. Mislim na srednju školu. Svirao je „Šostakovičev drugi valcer“, pokojnik ga je voleo puno. Mislim na kompoziciju… Miki je plesao sa svojim stomakom, zlatar sa svojim brkovima, psi sa ostacima hrane, dede sa babama, babe sa dedama… Sve je bilo idilično.

Ja sam znao da su ljudi govna, ali ovo…  Sačekajte da umrem makar, vikao je sahranjeni.

Pored samog kovčega seo je Zvonko.

– Eh, prijatelju moj, da mogu makar još reč da prozborim sa tobom…

– Pa možeš, prodrao se iz kovčega mrtvac.

Zvonko se uplašio.

– Koliko sam ja popio da mi se pričinjava da mrtav čovek priča?

– Nisi pijan, živ sam.

-Ja sam pijan trideset godina.

– To znam, nisi toliko pijan!

– Jesam, pijan sam, to je svima jasno… Bedni Zvonimire…

– Nisi bedan, vadi me odavde ako Boga znaš!

– Druže, ti si mrtav, ja sam pijan, svi smo pijani… Sam si sebe sahranio.

– Vi ste me sahranili greškom, samo otvori prokleti kovčeg… Molim te!

– Kovčeg… Boga ti, pa stvarno ga još nisam otvorio.

Zvonko je dobio opkladu, jer pop je bio bled, a ne crven.

– Eto druže, otvaram ovo u tvoje ime… Živ bio…

Otpio je veliki gutljaj, a živi pokojnik izdahnuo je konačno, zajedno sa gutljajem koji se spuštao niz Zvonkov želudac.

                                                          KRAJ BALADE…

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: weheartit.com