Pesma za nekoga

14. marta 2017.

Pišem ti pesmu. Tebi bezimenom, dalekom i nevernom. Pišem ti jer ćeš se verovatno večeras setiti mene. Ne zbog toga što je nedelja, niti što ćeš sutra proći još jedan ispit. Setićeš me se zbog hladnoće i praznog mesta u autobusu odmah do tebe.

Setićeš me se kada sa koferima punim melanholije uđeš u prazan stan, po mom mirisu ostavljenom na tvom bež pokrivaču, po tragovima mojih prstiju na tvojim slikama. Po šapatu mojih posveta na knjigama koje sam ti kupovala. Trebao si znati da si poseban, jer si ih jedini ti dobijao.

Setićeš me se po očima, koje si gledao zavijen u taj isti bež pokrivač, ubeđujući me da moje crne, tužne oči nimalo nisu dosadne i da te mogu, ako te dugo i sanjivo gledaju, zapaliti.

Verovatno ćeš se setiti i mog stiska i pripijenog tela uz tvoje kada se promrzli vraćamo kući. Očigledno ti neće promaći ni moj osmeh, onaj stidljiv u centru grada i onaj opušteniji, zavodljiviji ispod prigušenih, uličnih svetiljki moga kraja. Gledaćeš u mraku, poluotopljen sneg na ulicama, kroz onaj isti prozor koji si otvarao kada mi je bilo vruće u kasnim januarskim noćima.

Pišem ti jer mi nedostaju tvoje nesvedene oči. One koje u sebi imaju sve krošnje sveta, sve moguće sante leda, sve nijanse tropskog mora i celo nebo samo za sebe. Nedostajaće mi one oči koje su me oživele i koje su zavirile u svaki kutak moga svemira.

Pišem ti pesmu. Odmah tu ispred tvog stana. Neću pozvoniti, niti te pozvati. Hoću. Možda kasnije. Negde pred zoru. Oko pet. Da ti poželim sreću.

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografije: pinterest.com