16 nov Pesma sa posvetom

Možeš ti da pričaš o čemu god hoćeš.

O svim velikim temama. O ljubavi, smrti.. vremenu. Protraćenom vremenu.

Setila sam se one žene koja mi je rekla da ne znam ni pola priče i da je ne pitam.

Setila sam se Seneke koji je rekao da male boli govore, a velike ćute.

Zato sam pisala pesmu o nepričanju.

Zato mi se prohtelo da pišem o zemlji koja guta sebi rep.

Vidiš da ovako ne ide.

Bol je veliki čovek.

Koji ćuti.

Zavučen u sebe.

Srećete se svaki dan.

On kupuje cigare.

I nema cipele.

Ti brišeš cipele vlažnim maramicama. Svaki dan!!!

I ne pušiš.

Ali nešto grize.

Opet hoćeš da pričaš sa Bukovskim.

On sad nema vremena, ispija poslednji viski za pisaćom mašinom.

I ti hoćeš njegov nemar oko sebe.

A vidiš da ga svet boli.

I misliš: „stari vrag, kako samo može tako“?

On možda zna ostatak priče.

Možda svi znamo.

Ali u pola pet ujutru neko sanja da je leptir, a neko se zanosi mišlju da leptiri stvarno postoje. Šta je ovo sve?

Sećaš se ono kad smo svi pili i ti nisi umeo da se vratiš kući?

Ima nekih teških reči izgovorenih. Nema to veze sad.

Ja inače ponavljam greške.

Kao ono kad uključim grejanje, pa otvorim prozor.

Ima ona starica što prodaje cveće.

Znaš da su joj sina ubili?

Ne treba zbog toga da joj udeliš dinar.

Treba da se setiš da si i ti nečiji sin.

Ja ne znam ni pola ove pesme, ali kucam.

I nije da tako hoću.

Nešto ide iz mene.

Videla sam kako se ljudi hrane nadom.

Ona dvojica kraj prodavnice…

Rekoše mi jednom:

„Lepo izgledate danas, madam,

ali zabranite životu da vas troši.

´Ajte vi sad malo trošite njega.“

A ja se mislila:

„Šta vi znate o životu“?

Nisam znala ni pola priče.

Ona tamo žena

Što prodaje stare stvari.

O njoj znam više od pola priče.

To je moja majka.

Ona ima samo stare stvari.

Zato joj pišem ovu pesmu.

Nije ni pola

ali to je sve što ja znam.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: etsystatic.com, favim.com