29 apr Pekić kao inspiracija

Egla je imala trag na telu.

Tako to počinje.

 Probudiš se jednog jutra sa malim belegom, jedva vidljivim, koji te razlikuje od drugih. Trudiš se da ga sakriješ odećom. Uzalud! Postoji onaj pred kojim je morala biti onakva kakva je. Drugačije ne bi mogla ni da je želela, jer to je jedan od uslova da budu ono što su bili. Prećutkivao je mali ožiljak na njenom telu u nadi da će nestati, onako kako ljudi uzalud sebe uveravaju da će ono što ne žele nestati ako se prave da ne postoji. Međutim, ožiljci ne nestaju. Neman vremena ih svakim danom grize sve više dok ne prerastu u prave rane.

Nastojanja da odećom pokriva sve veću površinu tela više nisu pomagala. Odlučila je da više ne napušta kuću. Nije ga ni dodirivala, jer je videla da se njenih dodira gnuša. Ostajala je samo da ga posmatra iz prikrajka, jer je to bilo ono što joj je davalo snagu. Verovala je da ako još uvek može voleti nekog i ako taj neko, čak i ne dodirujući je, može voleti nju, život joj, tako unakaženoj, ima smisla.

A on joj je pisao pesme….

Pamtila je njegove reči kao kakve božanske zakone, kao izvore smisla.

I tako je trajalo…

A onda je, jednoga dana, nenajavljen, kod njih navratio Lekar za duhovna pitanja. Požurila je da mu se pokloni, a on je gotovo odskočio od nje. U pogledu su mu se mešali prezrenje, gađenje i strah. Zamolio ju je da napusti sobu, a onda  je Jeroboama, ne krijući bes, upitao kako može živeti sa takvom nakazom.

Jeroboam se začudio. Očekivao je da će ga Lekar za duhovna pitanja razumeti. Zar on nije govorio oduvek da su prave bolesti one koje se spolja ne vide, da se najljuće i najopasnije rane kriju iznutra ? Odgovorio mu je da ne zna da li su Egline rane skriveni blagoslov, ili žrtva za koju je predodređena, ali da je spreman da to sa njom podeli. Uostalom, bilo to jedno ili drugo, ceka je nagrada u Carstvu nebeskom.

Lekar za duhovna pitanja razgorači oči u neverici. Lice mu se zacrvene i poče vikati:

,,Kakva žrtva, kakav blagoslov,  ma ona je grešna, ona je nečista! Gospodar je lep i voli lepotu, zar misliš da nakaze mogu biti blagoslovene? Zar misliš da se u ovakvom nakaznom obliku krije čista unutrašnjost? Njeni ožiljci su obeležje njenog greha, a ti, ako je ne oteraš, postaćeš i sam saučesnik u tom grehu.“

Jeroboama je pomisao na razdvojenost od Egle rastužila, ali, istovremeno je strahovao da će njen greh preći na njega. Nije znao o kakvom je grehu reč, ali nije sumnjao u reci Lekara. Gledao je svoju čistu belu kožu u ogledalu i stresao se pri samoj pomisli da bi mogla biti prekrivena ranama. Nakon Lekareve posete isprva je odlučio da ništa Egli ne govori. Postojala je ljubav, makar kao uspomena. Ali, Egla je počela da primećuje razliku. Pesme su sve teže nastajale, a Njegove reči joj nisu više imale istu moć ubeđivanja. Zbog svega toga, teže je podnosila svoje rane. Izmolila je istinu. Rekao joj je za svoje strahove koji su uspeli da nadjačaju ljubav. Rekao joj je da samo želi mir, da voli nju, ali više voli Gospodara pred kojim želi ostati neokaljan.

Predložio joj je da se nastani u šupi pored kuće, koja će joj, tako ,,nečistoj“(po prvi put ju je tako označio) biti dovoljna za život, a moći će ga posmatrati kroz prozorčić da joj bude lakše.

Zaplakala je. Odlučila je da se nastani na pustoj zemlji. Sada, kada je Njegovo samoljublje nadjačalo ljubav koju je prema njoj osećao, pogled na njega nije više imao istu moć. Počela se i sama osećati nečistom, a ljubav koju je prema njemu osećala prerasla je u strah da ga sačuva  od svog greha. Pocepala je odeću da bi svi videli razlog zbog kojeg odlazi i da ga ne bi slučajno u neznanju osudili zbog njenog odlaska.

Izašla je iz kuće, a sunčeva svetlost je, nakon dugog vremena provedenog u mraku, obasjala njene rane. Nasmešila se blago, jer joj je to prijalo. Zaboravila je kakav blagoslov mogu biti sunčevi zraci.

A onda je pala prva kamenica.

Musava dečurlija gađala su je uz pogrdne uzvike.

Sa svih strana čula je reči: rugobo, nakazo, prokletnice. Pridružili su im se njihovi roditelji. Uprkos šarenilu, masa je postajala sve veća i živela je kao jedna celina. Od onih u zlatnoj odeći pa sve do bogalja koji su se jedva vukli, svi su se ustremili na nju. U borbi protiv onoga što je od svih njih bilo različito, što im je bilo novo, zaboravili su međusobne razlike.

Egla se nasmejala što je u svom begu na to pomislila. Bar jednom, bar u nečemu, biće jedinstveni. Pa neka je i ona tome uzrok…

A  oni su je zasipali kamenicama, ne videvši svoje rane…

Autorka: Dijana Redžić

Fotografije: pinterest.com