Pariz

3. jula 2018.

Završila sam fakultet. Jedva. Uspela sam u tome. Posle dužeg vremena. Postala sam hrabra i istrajna. Sada živim u Parizu. Tamo gde je živeo Kiš, i gde živi Rundek. Kroasane tamanim, i gojim se polako. Ali uživam u tome. Posećujem bistroe i pijem samo bela vina. Vodim život jedne Ameli. Radim u kafiću, gde sam upoznala dosta ljudi i učim francuski polako.

Stan mi je jedno potkrovlje, prepuno crteža, što mojih, što kupljenih na ulici. Polako učim da slikam. Pišem. Nikada neću prestati. Izdali su mi knjigu poezije u Srbiji, iako svi govore da mi proza bolje ide. Nije prošla baš najbolje među čitaocima. Ali mi je to nebitno. U istoriji će ostati zabeleženo da sam izdala knjigu. Možda će neka klinka u prašnjavoj biblioteci naći baš nju kroz par godina. To mi je bitnije.

Sa roditeljima ne pričam. Nisu podržali moj odlazak, nenajavljen. Srediće se to, vremenom. Šetam parkovima i obilazim galerije i muzeje. Volim umetnost. U svim oblicima. Gledam francuske filmove. One iz šezdesetih. Ponekad smatram da ličim na Anu Karinu. Oblačim se jednostavno, jednobojne majice, ponekad košuljice i obične farmerke. Izašla sam iz fazona rokerke. Nosim kratku kosu. Taj fazon me nikad neće proći. Sa kratkom kosom se osećam moćnije i lepše.

Ljubav? Još uvek je tražim. Francuzi su kavaljeri, ali ja nisam stvorena za jednog. Možda naiđe neko simpatičan i stidljiv, baš kao ja. Ne opterećujem se. Skupljam mace, napuštene, ali mi stalno beže iz stana. Pa ostajem sama na kraju. Pomirena sam sa tim. Mačke mi ulepšavaju noći. Volim da posmatram mesec sa svog potkrovlja. Asocira me na neke mlađe godine. Ludost i zaljubljenost. Sada sam u kasnim tridesetim i ne brine me život. Prepustila sam mu se.

Čitam. Čitam klasike, filozofe, avangardu, savremene pisce. Ma čitam svašta. Ponekad plačem uz knjigu, ponekad se smejem. Bitno je da sam ponovo počela da čitam, posle dužeg perioda. Francuski je najlepši jezik na svetu, pa pokušavam da čitam na francuskom, ali mi sporo ide. Uporna sam.

Slušam francuske šansone, klasiku, ali i rok grupe i pevače. Čisto da se osetim mlađom. Bouvi, Rejdiohed, Smitsi, D Kjur, i Perl Džem. Kao mlada, dok sam studirala, odlazila sam na koncerte srpskih rok i alternativnih bendova, na različite festivale. Sada izbegavam tu muziku, rastuži me. Pomislim na Srbiju, i na prijatelje koje sam ostavila. Ipak je Pariz bio moj san. A prekretnice u životu se uvek jave kad se najmanje nadaš. Morala sam da presečem.

Sena je divna. Volim reke. Oduvek sam ih volela. Odem i sednem, ponesem svoje omiljeno voće, mandarine i posmatram kako protiče život. Tada mi nedostaje brat. I sestra. Oni su uspeli u životu. Ja sam svoj verovatno protraćila. Ali dala sam svetu jednu zbirku poezije, i hrpu ispisanih svezaka, beležnica i papirića. Svet će to osetiti, jednog dana, kad me ne bude bilo. Ponekad umišljam i da sam Emili Dikinson. Samo ja neću želeti da spalim svoje reči, poslaću ih porodici. Nekada.

Kako živim? Usamljeno. Ali to je prednost, kažu stari mudraci. U svom omiljenom gradu sam, pišem, imam potkrovlje, radim u kafiću, učim francuski. Sve sam sama odabrala. Na kraju krajeva, život je vrteška. A ja sam krenula da se okrećem dosta kasno. Sada sam uhvaćena u vrtlogu, i nema nazad. Sada živim. Sada sam Ana.

Autorka: Aleksandra Milić

Fotografija: weheartit.com