25 nov Par stvari koje smo propustili

Danas se pojavio neki tekst o pet stvari koje nikad ne mogu da se vrate.

Hoćeš da ti pričam o svim stvarima koje ne mogu da vratim?

Ali sedi. Trebaće vremena.

Daj, nije valjda da opet žuriš?

A, pa da, vreme je novac. I stalno beži. Juri, da stigneš.

Ma, naravno da je sve ok.

Pričaćemo drugi put.

Nikad više nismo pričali. Nikad više nije došla. Nikad više.

Alan. I never more..

Tako nekako. Samo meni nisu dolazili gavranovi. Možda savest ponekad. Da sam bio tu.. da nisam žurio. Tada. I onda. I svaki put.

Možda ne bi bila još jedna mrtva draga. U mom slučaju stvarna. Koja je postojala.

Naiđem nekad na one reči „kao pas“. Šta kao pas? Nije mi jasno. Ja kad vidim psa, mislim na nešto lepo. Oni uvek mašu repom. I uvek se raduju kao da te nisu videli sto godina.

Možda jedino kao ona Mila, što joj je neko tamo odsekao sve četiri noge. Ko zna zašto.

DEPRESIJA.

Stanje slično dosadi od koga boluje polovina sveta, zamarajući jednu četvrtinu koja već ima dovoljno svojih briga i povećavajući budžet onoj preostaloj četvrtini koja se bogati na tuđoj nesreći.

(NESREĆA – ne postoji objašnjenje u rečniku za ovu reč.)

De-PRESIJA.

Gore pomenuto zamaranje.

De-PRE-sija.

Zbog pet stvari koje ne možeš da vratiš.

DEPRES-I-JA.

Besmisleni slogovi.

Histeričan smeh me opet spopada. Uvek je tako. Kao ono kad ti fotograf kaže da ne treba da se smeješ kad te slika za dokumenta.

Treba biti mrtav ozbiljan. Kako da se smeješ policajcu u lice kad preuzme dokumenta da ti napiše kaznu jer se u kolima ne vezuješ?

Mislim, kako uopšte da mu objasniš da jesi vezan , ali on to ne vidi.

I kakva je to konstrukcija „mrtav ozbiljan“? To onda, valjda znači da si „živ neozbiljan“?

Pa, potonusmo u mrtvilo. Mrtav duh. Figura. U doslovnom značenju, tim mrtvima je valjda dobro. Otkud znam..

Ne znam kako da se baš sad setim ovoga. Vraćam se jedno veče noćnim autobusom. Nosim neku ogromnu kutiju u rukama. Kad je kondukter došao da naplati (jer svaka vožnja se plaća), rekao mi: „Ne spuštajte kutiju, moraću i za teret da naplatim.“

„Ne brini stari, ni mrtav se ne odvajam od svog tereta. “

Nasmejao se. Nije shvatio višeznačnost. Nije ni trebalo.

Sa tom kutijom bilo je nezgodno u prepunom autobusu. Premeštam se sa noge na nogu. I kutiju iz jedne ruke u drugu. I mislim na teret.

I na nesavršenost sveta. Opet.

Kako ću sa tim teretom. Onim drugim. Onim pravim? Kako da mu rasporedim težinu?

Ovaj grad nam je valjda nešto obećao. Neću ponovo da slušam o svetlima. Ni da se pitam.

Ne znam kad je tačno započelo ovo jutro? I ovo pisanje. Ne znam ni koji je dan. I zašto dani imaju imena.

Je li ovaj svet što mi se vrti u glavi više lažan nego ovaj čije parče svi grizemo?

Kad bi svet trebalo predstaviti kao nešto što se grize, ona bi verovatno nacrtala kolač.

Jeste bila ponekad naivna. Ili se pravila.

Ja bih nacrtao orah. Onaj Njegošev, tvrdi.

Zbog par stvari koje smo propustili.

Možda je istina da se ovog jutra i nisam setio nje. Nego opet bolim sam sebe.

Pišem svoje iskupljenje.

Jer bih voleo opet da mi Sinatra pozajmi šešir da nam bude kapa nebeska, a da ona opet obuje lakovane cipele i da je povedem na igranku.

Zbog nekih stvari koje smo propustili.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: pinterest.com