24 feb Osećaš li?

Osećaš li, pitaš me. Šta. Dolazi, tu je. Ama, šta. Pa proleće, kako šta. Nemoj mi reći da nisi osetila – neću ti poverovati. A, da. Danas mi je baš zamirisalo. Čekaj da ti pošaljem fotku. (Ja, sa naočarima srcastih okvira, iznad mene se ljube nebo i nešto zeleno.) Lepa si. Daj da vidim tvoje proleće. (Ti, pored laptopa, prosto oduševljen činjenicom da ovaj sunčan dan provodiš na poslu.) Lep si. Nego, kakav je ovo pozeraj, gde je proleće. A do kamere je, dobro. Nego, da te pitam. Pitaj. Je l ne misliš nekad da je proleće stanje svesti i da je ovo, koje mi čekamo, samo hvatanje za slamku. Hoćeš da kažeš da smo zaglibili. Hoću da kažem da dok proleće ne dođe u našim glavama, kalendarsko neće promeniti ama baš ništa. Samo kukamo, čoveče. Te ne valja nam mnogo posla, te ne valja nam kad nema posla, te smeta nam kad smo u vezi, te guši nas veza. Baš ne znamo šta hoćemo ti i ja. Nisi u pravu, ja znam šta hoću sad. Šta. Da te zagrlim, što pre. Pa ajde, ko ti brani. Pa ajde. Ko nekad.

Ko nekad, u srednjoj kada smo Antiću poverovali kako je divno nemati plan. Kada smo to nemanje plana shvatali prebukvalno, pa smo buntovno odbijali svako ograničavanje. Šta se desilo u međuvremenu, pitaš me. Desilo se to da su nas svrbeli snovi. Trebalo je nešto uraditi tim povodom. Nismo mogli mirni. Lako je bilo voleti se u školi – kada je ona jedino što te pritiska. Onda nas je pritisao život i – odjednom više ništa nije bilo lako. Ali, sada smo tu i već satima pričamo o poslu – ne misliš li da smo poklekli i prihvatili ograničenja. Ne misliš li da smo možda malkice – odrasli. Mislim. I ne vidim ništa loše u tome. Sanjanje iz kreveta, između mame i tate, se ne važi. Mora da se ustane. Mora da se nešto preduzme. Mora da se ima neki plan. Nije lako. Naprotiv, ume da bude premučno, kada skontaš da je tvoj san – samo tvoj, ali da ga ipak ne možeš ostvariti sam. Prvi put zavisiš od nekog. Prvi put skontaš da su neki ljudi govna. Prvi put skontaš da ovo više nije igra. Otišlo je predaleko. A tek si na pola puta. Ne pomišljaš  na odustajanje, jer ti je previše stalo. A nije ni da znaš šta bi tačno uradio. Onda se koprcaš, pokušavaš, svaki dan vredno radiš i jednog proleća uspeš. A to ne mora po kalendaru uopšte da bude proleće.

Oduvek sam voleo tvoje teorije, kažeš mi. I tvoj osmeh – znaš koliko dugo nisam video nekog da se tako iskreno smeje. Opet počinješ, nemoj. Ne počinjem ništa, hoću samo da ti kažem da – vidi se da si zadovoljna. Vidi se da ne trčiš kući posle posla da bi radila ono što voliš. Da nijednom posao nisi nazvala – poslom, ti se, bre, stvarno ložiš na to. Da, ponekad je teško i troši te, ali nije li strava trošiti se za nešto do čega ti je stalo. Pa da. Jebote, znamo se ceo život, sanjamo sve to vreme, razdvojimo se, da dosanjamo snove i sada smo opet tu, u svojoj provinciji, dva čoveka kojima je proleće stiglo pre vremena. I nema više kukanja, obećaj mi. Obećavam. Treba mi jedno  i u srcu, ne samo u glavi, znaš. Proleće. Znam šta ćemo. Šta. Negde sam pročitao da je zagrljaj pokušaj dva srca da se dodirnu. Možda, ako te zagrlim, nekim čudom prizovemo  proleće u srca. Opet počinješ. Zato smo tu, zar ne. Ne znam. Znam samo da mi je hladno i da mi se pije čaj. Ok, idemo na čaj.

Sedimo i ćutimo. U nekom starom kafiću, u kom smo voleli da dangubimo i kao klinci, kada pobegnemo sa časova hemije. Tu je vreme stalo. Još uvek su na zidovima markerom ispisana naša imena, a sa plafona vise zastavice sa rođendana na kom smo bili zajedno. Kao nekada, kada se nismo odvajali. Kao nekada, kada smo bili u stanju da satima sedimo i ćutimo i igramo igru piljenja, ko duže izdrži da ne trepne. Kao nekada, kada zaboravim da se igramo, jer se blentavo zagledam u tvoje zenice, pa se ozarim kad u njima prepoznam sebe i – trepnem. To je tvoja supermoć, to piljenje bez treptanja. I tople ruke, uvek. I zagrljaj, koji donese proleće. Kao nekad.

 Sada je.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com