Opsednuta

20. aprila 2018.

Ne znam za vas, ali ja često razgovaram sa svojim demonima.

Ujutru dok kuvam sebi kafu, moram skuvati i za njih

– jedan pije gorku, jedan slatku, jedan srednju…

I tako par nas sedi na terasi, uživa u pogledu i ispija kafu u tišini.

Dok spremam doručak sebi, spremam i za njih

– jedan bi jaja na oko, jedan bi sendvič sa šunkom, jedan bi paštetu…

I tako u miru jedemo, kao one srećne porodice u filmovima.

Kada kupujem sebi odeću, kupujem i za njih

– jedan bi majicu, jedan košulju, jedan bi veš…

I potrošim sve pare na njih, i nije mi krivo, samo neka su srećni.

Kada šetam, obiđem skoro ceo grad

– jedan bi na Tvrđavu, drugi na Kej, treći do Vidikovca…

I noge bole, umorna sam, ali radim sve zbog njih.

Uveče, uvijem ih u beli čaršav, pokriven crvenim laticama – da im bude lepo.

Da ih podseća na dom.

Da lepše sanjaju, ako sanjaju.

Potom ih uspavaljujem Preverovim stihovima – ako je sreda,

Bodlerovim – ako je petak,

Miljkovićevim – ako je utorak, i nije mi teško.

Samo neka lepo spavaju.

I legnem kraj njih.

Ovako sva stara, zborana, umorna od života.

I dok ležim osećam se mladoliko, puna sam života.

Onog studentskog.

Vedrog, sa stresom, ali lepog.

Sećam se svih dogodovština, sećam se ljubavnih problema, sećam se ispita…

Rođendana koje sam propustila psihički, jer nisam imala razloga da ih dočekam.

Putovanja koja sam propustila fizički, jer nisam imala novca da odem u taj Lisabon i ostanem tamo doveka.

Ležim.

Ovako mlada, a opet stara.

Ovako stara, a mlada duhom.

Ležim i gledam u svoje demone.

Shvatam zašto ih volim i zašto sebe dajem njima?

Zato što su to pravi prijatelji!

Prijatelji koje nikada nisam imala.

 Gle, smeju se.

Šta li sanjaju?

Autorka: Hortenzija

Fotografija: unsplash.com