15 avg Operacija krevetac

Osunčanim hodnikom galopirale su četiri bucmaste nogice stremeći pravo ka vratima dnevne sobe. Čas levo, čas desno, odlučno su udarale po hrastovom parketu. Krajnje odredište bio je krevetac za bebe koji su Mašini roditelji držali u dnevnoj sobi, odmah pored tatine velike fotelje.

– Pratiš li me?
– Iza tebe sam.
– Brzo trčiš, svaka čast.
– Huh, i ti si jako brza.
– Samo tiho, ne želimo da nas neko primeti.
– Skinuću patofne, u čarapama se lakše klizam po parketu.
– Čini mi se da je vazduh čist.
– Mmm, meni miriše na vanilice.
– Ma, bre, to se samo tako kaže! To znači da nema nikakve opasnosti na vidiku. Mislim da možemo da se došunjamo do sledećih vrata. Šta ti misliš?
– Mislim da su vanilice odlične!
– U ovako dramatičnoj situaciji ti samo misliš na svoj stomak!
– Koji postaje jako bučan. A ne želimo da nas buka oda…
– Uvuci stomak, ispravi leđa i pribij se uz zid.
– A, je l bismo mogle da svratimo prvo do kuhinje? Ja stvarno postajem gladna.
– Ma… E, stvarno voliš da uprskaš stvar! To je neprijatelj namerno smislio da nas odvuče sa tajnog zadatka. A, ti, buco, nemaš karakter!
– Ogladnela sam od trčanja, a stvar je vrlo napeta, moramo napraviti predah. Evo, već mogu da dohvatim kuhinjska vrata.
– Ne diraj ništa!
– Već mogu da osetim kako mi miris svežih vanilica igra oko stomaka… Pa se zagrljeni vrtimo u krug… Cela kuhinja pleše… Sitan beli prah pada na nas kao zvezde u najsjajnijoj letnjoj noći… Kotrljamo se polako do pune činije… A, tamo… Da li je sa marmeladom od kajsija ili možda od narandže?
– Gde si ti videla vanilice sa narandžom?
– Pih! Ništa ti ne znaš. Kad može Jaffa sa narandžom, što ne bi mogle i vanilice?
– Kod tebe sve može, zato ti je stomak tooooliiikiii, a prsići kao kobasice.
– Mmm, kobasiceee…
– Ma, kuda si pošla, videće nas neko!
– U kujnu. Da bismo ostale neprimećene moramo se ponašati normalno. Znači, radimo sve kao i svaki put kad dođem kod tebe, i ne privlačimo pažnju. Mudar kao zmija, bezazlen kao golub!
– Golub, fuj.
– Operacija vanilice počinje.
– Čekaj! Stani!
– Šta je sad bilo?
– Kako si tako sigurna da su baš vanilice, a ne nešto drugo? I šećer može da miriše na vanilu. I bilo koji drugi kolač. I sladoled…

– Gubiš suštinu iz vida. Vidi, bitno je da je slatko. Uostalom, treba nam razlog da budemo neupadljive. Baš ne umeš da se prepustiš. Ponekad moraš da dozvoliš i drugima da vode. Sada nas vodi moj stomak, a on nikada nije pogrešio!
– U pravu si. Miris postaje intenzivniji.
– O tome ti pričam. Sada već razmišljaš kao ja. Zapravo, ne razmišljaš, čula te vode.
– Čula me vodeee…
– Daaa… Prepusti se.
– Prepuštam seee…
– Miris je jak.
– Jaaak…
– Ne preteruj, ne mogu baš da te vučem.
– Vuuučeeeš…
– Pazi malo, udarile smo u nešto!
– Neeeštooo…
– Mašo, oborila si bočicu!
– Booočicuuu…
– Polomila si bočicu sa osveživačem!
– Mmm, vaniiilaaa…

Autorka: Ana Krsteska

Fotografija: favim.com