08 sep Ona

(pismo nepoznatoj ženi)

Vredi disati samo za treptaj
pogleda njenog,
jedino tako lebdi krhka suština,
uživam u lepoti duha vremena,
izraz njen ništi prošlost.

Ona je prkos prirodi,
pobeda trajanja,
večnog pokreta nad prolaznom pustinjom.
Vidim trzaj osmeha ugnjetenog,
nikada ukroćenog,
osećam miris života uspavanog,
trenom kratko probuđenog.

Ona pustoši okolinu,
mraz ostaje zarobljen u okovanosti sna,
milošću postojanja menja vreme,
ruši čoveka, ubija prazninu.

Molim se samo da postoji,
ništa se tako pretvara u nešto,
osećaj propada kroz muku običnog dana,
verujem da ona traje daleko ispred,
u bunilu ludosti mojih,
deo je kamena isklesanog u jauku bolnom,
samo je pokret odaje,
kličem trnju, zrno je u njemu,
što klasa u plod vere ništavne.

Dovoljno te videh,
jurnuću na zlo u sebi.

Ja,
ubogi grozd vinograda prokletog,
hodaću za tobom dok ne osvojim slobodu.

Autor: Vladimir Vučković

Fotografije: favim.com