Dakle, on se rodio u leto, što je samo po sebi loše i dobro obučenom oku moglo je ukazati na dalji rasplet dogadjaja. Naime, onima dobro upoznatim sa zakonima prirode jasno je da će deca rođena u leto prvu zimu dočekati u najranjivijem uzrastu ali kao što već rekoh čovek voli da se petlja sa prirodnim poretkom stvari tako da su ovakve greške ne samo moguće već i česte.
U početku nije bilo pokazatelja u kakvog čoveka će izrasti. Zdravo, krupno dete došlo je u pravi trenutak kako bi kupilo brak svojih roditelja par meseci. Raskid je, međutim, bio neminovan. On to nije podneo dobro. Smršao je, počeo često da se razboljeva a zima je bila pred vratima. Nju je još gore podneo, ako se uopšte može reći da je podnosio. Ako ništa drugo, bar je razvod svojih roditelja dočekao daleko od porodičnog doma, u bolnici.
Od tada pa nadalje samo miris hlora uspevao je da ga umiri.

Prvi izbor takođe je postavljen pred njega prerano. U osmoj godini života odlučio je da želi da živi sa svojom babom. Istina, izbor je bio između hraniteljskog doma i starice ali kako će se kasnije pokazati odabir mu je bio pogrešan. Kao što dobro znamo greška povlači grešku tako da dalji razvoj događaja nas ne sme iznenaditi, ali da ne brzamo.
Uzrok tog nesrećnog izbora bila je prevremena pogibija njegovog oca i mentalna nestabilnost majke. To ga, doduše, nije pogodilo. Do tada on više nije osećao bol, samo ogorčenost. Kod tako malog deteta takvo ponašanje je pripisano povučenosti ali pošto greška vuče grešku to je i bilo za očekivati.

Život sa babom, ženom starog kova i germanske discipline dodatno je olakšao njegov prelaz iz svesnog u nesvesno. Marljivim radom, kroz poniženja, nasilje i prinudnu izolovanost već do desete godine njegovog života starica ga je potpuno slomila. Podrum bez prozora i časovnika u kojem je proveo najveći deo svog detinjstva mesto je rođenja jednog užasnog bića. On je bio stvoren.
Savršena oluja donela je na svet tih godina najređu od svih vrsta ljudi, ličnu zamenicu.
Katalizator u toj transformaciji bile su knjige. Mali svetovi koji su mu u početku predstavljali utočište postali su zatvori ništa manje užasni od podruma u kojem je provodio vreme.
Oslobođenje je došlo prekasno za njega i među ljude pustilo stvorenje odraslo u mraku, stvorenje koje se na svetlo nikada neće navići i uvek tražiti način da ga zameni tamom, u sebi i oko sebe.

Po puštanju na slobodu brzo se naučio ljudskom ponašanju i uspešno izbegavao primećenost. To je radio toliko dobro da ako bi ste ušli u neku prostoriju svega par minuta nakon njega i pitali da li je bio tu dobili odričan odgovor.
Veština uklapanja u sredinu tog nivoa ostavila je mesta samo opsesivnoj fiksaciji kao načinu života.
Sloboda, varljiv pojam namerno loše tumačen od strane većine postala je predmet njegovog izučavanja. Slobodni smo po rođenju, kaže ustav. Netačno. Kretanje nam je ograničeno granicama, izražavanje društvenim normama, aktivnosti prihodima, interesovanja intelektom. Ovakav način razmišljanja doveo ga je do zaključka da je istinski slobodan samo onaj koji je lišen obzira prema sopstvenoj dobrobiti i zbog toga sposoban da odbaci društvo kao koncept. Ironično, isto to društvo čija su ga pravila davno spasila.

On je ušao u tu kuću kao da je njegova. On se prema ukućanima ponašao kao prema svojoj porodici. On je bio učitelj, oni učenici. On je poneo samo nož. On je znao za strah. On ih se zato nije plašio. On ih je satima držao u tišini. On ih je poljubio u čelo. On je otišao kako je došao. Svi oni bili su slobodni nakon toga.

Umro je u zatvorskom dvorištu, u zimu, previše slab da se odbrani od svog napadača. Iskrvario je na sneg, obojivši njegovu lažnu čistoću letnjim tonovima. Slomljeni ljudi zaista ničemu ne vrede, zar ne?