08 feb Okovi

Naredio joj je da sedi u uglu kuće i da se ne pomera. Kada bi imao nalet besa, plašila se da njeno disanje ne napravi grešku i ne ispusti uzdah. Njena plava kosa bila je umrljana krvlju i prašinom. Zgrčila se i čekala.

“Dosta mi te je”, procedio je i povukao jače. Ona nije mogla ni da hoda od bola, batina, sramote, od strepnje jer ne zna šta je čeka. Lice joj je usukano, oči su joj upale i izgubile sjaj, crvene su od plača. Glas joj se pretvorio u muk…Usne su joj raskrvavljene. Bledi…Spolja i iznutra. Kao po običaju, usta bi joj bila zatvarana pesnicama. Krvničkim. Demonskim udarcima, nadljudske snage. Zatvorio je vrata i izašao iz kuće. Nije imalo potrebe da zaključava, jer ona ništa ne može.

Ostavši sama sa oronulim zidovima koji su trpeli njeno ridanje i vriske, setila se kada je sve počelo.

15 godina ranije

Marija Laraš saopštila je svom mužu, Frimanu Larašu,  bivšem ratnom generalu da je pobacila. Treći put u godinu dana. A očajnički je htela dete. Prvo zbog sebe, a onda da ne bi iznova i iznova doživljavala njegov pogled koji je pekao, kad god bi mu to saopštila.
“Ti, ti prokleta kurvo! Ti glupačo” razdrao se.
“Zašto sam zaslužila takve reči?” upitala je sa neopisivom dozom straha u glasu.
“Ti ne možeš da rodiš, ništarijo.” Pribio je uza zid, otkopčao panatalone i svom silinom ušao u nju. “Rodićeš kurvo! Rodićeš kako znaš i umeš! Je l’ ti jasno?” Sav crven, zajapuren, stegao joj je vrat, dok se ona nije usuđivala da išta uradi. Sledećeg trenutka, kada je završio sa svojim ispucavanjem, našla se na podu, zadihana, počela je da cvili od muke. Prešla je preko prvog udarca. Pa preko trećeg, pa preko…Prestala je i da broji. Jer kada pređeš preko prvog, nećeš ni primetiti kada dođe hiljadu i prvi. Sledećih nekoliko godina čuli bi se samo udarci.
Nije bilo jauka.
Nije bilo molbe.
Samo tup udarac u meso, kao da je zaslužen. 

Uvek bi je prvo udarao po grudima, i ne bi se zaustavljao dok u njoj ne bi ubio i poslednji atom snage, kada bi samo zatvorila oči, bez plakanja, jer, znate, ogavno je kada bol postane navika. Kada s njim naučiš da živiš, kada i ne pokušavaš da pobegneš, nego samo staneš i čekaš. Čekaš, jer misliš da je zasluženo. Sve je delovalo tako normalno…Zglobovi su joj bili krvavi i izgrebani od udarca kaišem. “On nije bio takav”, bila bi u stanju milijardu puta da ponovi tu rečenicu, kao da bi to moglo nešto da promeni, nešto da poboljša.

Živeli su u kućici na litici, koja je odmah pored mora. Nikada nije osetila njegove čari, bilo joj je zabranjeno. Kao što joj je i sve drugo bilo zabranjeno. Da priča, da trepće, da hoda, da izlazi. Sve je izgubila što se izgubiti može, želi da oseti more, želi da se prepusti plavetnilu. Pokušala je da ustane, ali je prostorija počela da joj se duplira i sve oko nje je bilo mutno. Bila je okružena senkama koje su joj se podsmevale i za koje je znala da samo ona može da ih vidi. Soba se pretopila u sivu boju, a najveća senka imala je njegov lik. Stresla se kada je ugledala. Počela je da se znoji i da se odupire okovima za koje je bila silom, bez pravde vezana. Prozori zatvoreni, senke su počele da je opkoljuju. Vrištala je od tih glasova, piskanja, zujanja koje je dopiralo do nje. “Ne mogu više”, rekla je grozničavo. “Ja ne mogu više.”

Napolju je oluja koja se stišava. More se polako smiruje i uzburkani, penušavi talasi kao da je dozivaju. Marija Laraš, posle mnogo godina prilazi do litice i duboko diše. Broji do deset. Lanci u glavi joj pucaju. Zatvara oči, razmišlja sa ciničnim osmehom, kako će dok se on vrati, biti daleko, slobodna. Stopljena sa plavim. Isprva se boji pada, ali zna da nijedan bol nije gori od njegovih udaraca. Na trenutak se okreće ka kući, vrisnula je. Prišla je do ivice i skočila.

Hladna voda joj ispira rane, oseća blago peckanje po telu. Skerletna boja se meša sa plavim. Oko nje je samo mutni tirkiz. Pokušava da pomera telo, ali odustaje, prepušta se skerletnoj boji koja je miluje. Pluća prestaju da se pomeraju. Njeni lanci su konačno nestali.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: favim.com