07 okt Ogledalo

-Još samo jedna stvar, gospodine Milićević.
Zastajem na vratima i okrećem se ka svom psihijatru, kod kojeg idem svake srede već pet godina, a ne znam da li sam ga iti jednom video kako se osmehuje, gleda nekoga u oči, ili uopšteno radi bilo šta ljudsko. Samo sedi i klikće hemijskom. Nervozan neki lik.
-Usled promene lekova u toku narednih nekoliko dana možete iskusiti određene… – klik, klik – Nuspojave.
Super. Samo mi je još to falilo. Dlan ruke kojom držim kvaku počinje da mi se znoji. Čekam da nastavi, ali on to izgleda ne namerava.
– Kakve, na primer?
– Pa, glavobolje, mučnina… –  klik, klik – Povremene halucinacije, čak…
– Molim? Halucinacije?  – Ne mogu da verujem. Ovaj preleće pogledom preko nekih papira i i dalje klikće hemijskom. – Pa ja te lekove uzimam upravo zbog halucinacija!
– Razumem, gospodine Milićević, ali… – klik, klik – Ta nuspojava se dešava usled navikavanja organizma na novi lek, a i nije preterano česta. – Klik.
Dlan mi se opasno znoji. Bojim se da će se ova kvaka dezintegrisati ako nastavim da je držim. Ravnomerno kliktanje me dodatno nervira. On namešta naočari i nije ni svestan da mu rastvaram kvaku dok on gleda svoje papire. Baš me briga, zaslužio je. Pa neka on posle kupuje novu.
– Uostalom, to je samo prelazni period, i ne traje dugo. – Klik.
– U redu, doviđenja, doktore. – Zalupio sam vrata za sobom pre nego što je stigao išta da mi odgovori. Da je još jednom kliknuo onom prokletom hemijskom, zabio bih mu je u oko.
Dakle, ako ne pijem lekove, onda sam lud, a ako pijem lekove, onda sam opet lud. Fenomenalno. Ne znam uopšte kako da objasnim šefu da nisam narkoman. Izlazim iz ordinacije i shvatam da još uvek pada kiša. Ubrzanim koracima probijam se kroz masu prolaznika dok mi se ledene kapi slivaju niz vrat. Nebo je gadno i čini mi se da sivilo koje nas okružuje guši sve, a ne samo mene. Ljudi oko mene žure pognutih glava, izraza lica u potpunoj suprotnosti sa njihovim šarenim kišobranima. Ne razmišljam ni o čemu i nakon nekoliko minuta prepoznajem ulaz svoje zgrade.
Živim u malom, jednosobnom stanu na Dorćolu. Moji su ostali u Kotežu, tako da živim sam. Retko se čujemo. Stan mi je skoro prazan – krevet, kauč, sto, komp, frižider, šporet. Ništa više mi i ne treba, realno. Razmišljao sam da kupim policu da smestim knjige, ali šta će mi? Lepše izgledaju rasute po sobi.
Još je rano, tako da palim TV ne bih li prekratio vreme. Ravnodušno vrtim kanale i pokušavam da izaberem između nekoliko dosadnih filmova, nekolicine glupih serija i par naučnih emisija. Odlučujem se za emisiju o životu otrovnica u prašumama. Nezaineresovano gledam razne šarene žabe i zmije, uopšte ne slušajući monotoni glas naratora. U nekom trenutku sam se trgnuo i shvatio da je veče. Gasim TV koji ne znam zašto još nisam prodao i odlazim u krevet. Neki klinci se deru na ulici, ali sam se navikao na buku. Pokrivam se preko glave i okrećem na stranu. Večeras je nešto posebno hladno.
***
Ne znam šta me je tačno probudilo. Sanjivo ustajem i stresam se. U sobi duva neki ledeni vetar, tako da ustajem da zatvorim prozor, ali on je već zatvoren. Mora da je iz dnevne sobe onda. Teturam se kroz vrata i opipavam prekidač, ali ne uspevam da ga pronađem. Polako tapkam kroz mrkli mrak po golom parketu (zar nisam bio doneo tepih sa hemijskog juče?) i pružam ruke oko sebe pokušavajući da se orijentišem po nameštaju, ali nekako ne mogu da nađem ni sto ni kauč. Mrak je toliko gust da je skoro opipljiv. Od spolja ne ulazi nikakva svetlost, a trebalo bi da je već zora. Pružam ruku do golog, ledenog zida i hodam po sobi, tražeći prozor. Vazduh je težak, vlažan i nekako me umara. S naporom kružim po sobi, prevlačeći šaku preko zida, ali ne nalazim ništa. Brate, nema mi prozora.
– Nikola.
Ukopao sam se. Počinjem da drhtim i za trenutak zaboravljam da dišem. Možda… Možda mi se samo pričinilo.
– Nikola.
Dođavola. Nema šanse da mi se pričinilo. Počinje da mi se muti pred očima. Zašto, zašto sad opet čujem glasove? Taman sam se navikao na predivnu tišinu. Polako besnim. Da li sam stvarno zaboravio da uzmem tabletu?
– Nikola!
Ne mogu više. Poludeću. Ako mu odgovorim, samo se dublje ukopavam i onda nikad neće prestati. ˝E, pa, nećeš˝, kažem za sebe, sedam na pod i naslanjam čelo na zid. Hladnoća mi malo pomaže da razbistrim misli.
– Nikolaaaa.
Neka priča on koliko hoće, ne čujem ga. Ponavljam to u sebi. Ne čujem ga. Ne čujem ga. Ali me brine to što ga čujem… I to ne u glavi. Obično ih čujem u sebi. Ovaj glas kao da dolazi iz hodnika.
– Dođi, Nikola.
Pazi da neću. Glava mi klone. Sve me ovo mnogo zamara. Da li je već prekasno da popijem lek? Mislim da jeste.
– Nikola, dolazi ovamo odmah!
– Neću! Neću! Pusti me na miru!
– Na koju Miru, ha ha ha. ‘Ajde brate, dođi da te vidim.
Glas mu se promenio. Zvuči skoro prijateljski. S mukom ustajem i umorno se dovlačim do hodnika. Možda će me ostaviti ako ga umilostivim. U hodniku uspevam da upalim svetlo. Osim hladnog strujanja vazuha, sve je na mestu. Stojim ukočeno i osluškujem još nekoliko predugih sekundi, ali ne čujem ništa. Sam sam u hodniku. Odahnuo sam s olakšanjem i osetio kako mi grč polako pušta telo. Krenuo sam da se vratim u krevet, ali reših da zastanem kod ogledala. Bože, na šta ličim. Duboki, crni podočnjaci mi zauzimaju barem trećinu lica i skoro sam proziran koliko sam bled. ˝Starim˝, pomišljam, dok pažljivo studiram bore na svom licu. Spuštam pogled ka ustima i zagledam svaku ranicu i brazdu na suvim, ispucalim usnama koje se polako iskriviše u osmeh. Pogledom prikovanim za zverski osmeh koji na sopstvenom licu ne osećam, ne dolazim do daha dok se na ogledalu ravnomerno pojavljuje i nestaje mali krug pare. Prestrašeno podižem pogled ka očima svog odraza, koji mi se smeši, preteći pokazujući svoje blještave  zube.
– Zdravo, Nikola.
Od njegovog glasa me podilazi jeza. Zvuči kao ja. U glavi čujem šum i jedino o čemu mogu da mislim je kad će da me izdaju kolena. Bespomoćno gledam svoj odraz, koji me hladno odmerava. Skupljam hrabrost i prekidam tišinu.
– Zdravo. Šta hoćeš? – Nadam se da nije primetio drhtanje u mom glasu. Kao iznenađen, on se trgne i nasmeje tihim, ispresecanim smehom. Smeje se kao ja.
– Što si takav prema meni, Nikola? Ja sam samo došao da te posetim, a ti tako – kaže on, skoro pokunjenim glasom. Trepćem i gledam ga u potpunom šoku. Došao je da me… poseti?
– Pa, mislim… Ne znam. Navikao sam da pričam sam sa sobom, ali ne ovako. – kažem. Kolena mi više ne klecaju. – Izvini – dodajem. On se čini zadovoljan i nakašlje se.
– Ma, u redu je. I ja sam došao malo neočekivano. – kaže pomirljivo. Ja polako klimnuh glavom.
– Pa, – kaže poletno, kao sa nekom novom željom za razgovorom – kako je na poslu? Je l’ i dalje radiš na istom mestu?
– Da, i dalje sam u magacinu. – Novonastala dobrodušnost njegovog izraza lica me opušta. Polako se vraćam k svesti. – Slažem kutije. – On pilji u mene zainteresovano. Ohrabren njegovim pogledom, nastavljam. – Nije loše. Šef neće da me unapredi jer misli da sam narkoman, a mislim da mu je tu ideju utuvio u glavu onaj skot Mihajlo iz noćne, tako da samo čekam kad će da pukne i da me otpusti. Zanima me šta bi tek bilo kad bi znao da sam šizofreničar. Ali mi je fino, nema mnogo posla a i retko me proveravaju. Uglavnom spavam na pakovanjima pelena. I plaćaju mi za to. – kažem s osmehom. – Ne znam zašto, ali mi spavanje na poslu pričinjava veliko zadovoljstvo. – On prevrne očima.
– E, bre, Nikola, završio si fakultet a radiš u magacinu. – kaže kroz smeh. – Strašno.
– Sad zvučiš kao moja majka. –  kažem. – Zbog nje sam i upisao faks, samo da bi prestala da me davi.
– Ali ti bi mogao ovako – reče on i pucnu prstima – da nađeš neki bolji posao. Imaš diplomu, znaš engleski, malo još nemački da usavršiš i to je to, ti si obezbeđen. Što da ne probaš?
Odjednom me je opet obuzeo grč.
– Meni ovaj posao odgovara i ne planiram da ga menjam – procedih kroz zube. Možda sam to rekao malo preoštro, jer mi se čini da je shvatio koliko je za mene mučna ova tema. On duboko uzdiše, kao nečim razočaran.
– Nikola, saslušaj me. Ja sam tvoja halucinacija. Ja ne pričam s tobom, ti pričaš sam sa sobom. Tako da, ako ti sam sebi ovo govoriš, zar to ne znači da ti sam to podsvesno želiš? – Sažaljenje koje čitam u njegovim očima me je razbesnelo. – Zar ne shvataš da si stvorio mene da bi sam sebe naterao da ispuniš svoje podsvesne želje? Zamisli koliko bi ti bilo bolje kad bi samo…
– Ne zanima me šta podsvesno želim dokle god sam svesno srećan! – dreknuh. On me još nekoliko trenutaka posmatrao bez reči, pre nego što pomirljivo podignu ruke.
– U redu, u redu, nisam nameravao da ti ispiram mozak, samo sam hteo da ti dam savet. Ako tebi ovakav život odgovara, to je tvoja stvar.
– Hvala.
– Verujem da će se to već nekako srediti. – reče on nešto tiše. – Nego, već je kasno. I ti i tvoja podsvest, to jest ja, bismo mogli malo da se odmorimo – dodade šaljivo. Nasmejao sam se.
– U pravu si. Nego, da te pitam još nešto.
– Kaži, Nikola.
– Jesi li mi ti ukrao prozor i nameštaj iz dnevne sobe? – pitam. On se zasmeje punim, grlatim smehom.
– Jesam, ja sam – kaže, i dalje se smejući.
– Dobro je, za sekund sam se zabrinuo. Mogao bi da mi ih vratiš. – On se duboko pokloni i reče – Kako želiš, biće učinjeno. – Ponovo sam se nasmejao.
– A zašto si mi uopšte pretvarao sobu u mračnu komoru, da se tako izrazim?
– Da te pripremim. – reče on, široko se osmehujući. Pogledah ga zbunjeno.
– Na šta da me pripremiš? – upitah, ali on ne odgovori i moj odraz ponovo postade samo to, odraz.          Nekoliko minuta sam sumnjičavo posmatrao ogledalo, pokušavajući da dokučim šta se to upravo dogodilo, ali sam bio previše umoran da bih razmišljao. Protrljah slepoočnice i vratih se u krevet. Nije mi trebalo dugo da zaspim i ubrzo sam utonuo u dubok san bez snova.

***
Sledećih nekoliko dana je prošlo brzo i bez naročitih događaja. Moj alter ego se više nije pojavljivao, što me je u neku ruku rastužilo. Svaki put kada bih prolazio pored ogledala u hodniku, zastao bih i duboko se zagledao u svoj odraz, pokušavajući da nađem kakav god znak da mi uzvraća pogled, ali nisam nalazio ništa. To jest, nikoga. Par puta sam razmišljao da li bih ga opet video ako bih prestao da uzimam lekove, ali sam ubrzo zaključio da nije vredno rizika.
U toj novonastaloj samoći sam dočekao sredu i posetio svog psihijatra. Ošinuo me je pogledom kada sam ušao samo da bi video ko sam i vratio se svojim papirima. Seo sam, rekao „dobar dan” i čekao u tišini. Razgledao sam prostranu kancelariju u kojoj sam proveo bezbroj sati i nasmejao se za sebe kada mi je pogled pao na kvaku.
– Nešto vam je smešno, gospodine Milićeviću? – upita ovaj ne podižući pogled.
– Ma ne, nego sam se setio neke gluposti.
– Da li imate nešto da mi pričate, gospodine Milićeviću? Da li vam se desilo nešto interesantno? – klik, klik – Da li ste iskusili kakve nuspojave? – dodade obazrivo.
– Pa, pričao sam sa svojim odrazom u ogledalu, koji je zapravo bio moja podsvest. Valjda. Nisam siguran. Fin neki lik. – On podiže pogled, ali ne na moje lice, nego na grudi. Da sam žensko, bilo bi mi neprijatno.
– Interesantno. Šta vam je rekao taj „fin lik”? – Klik.
– Rekao je da bi trebalo da nađem bolji posao i da imam potencijala i tako to. Nismo baš dugo pričali. – Nisam hteo da mu kažem za krađu nameštaja. Mislim da ne bi razumeo. Nisam ni ja, doduše.
– Zanimljivo. Šta vi mislite o tome?
– Mislim da je u pravu i da bi trebalo da ga poslušam. – slagah bestidno, samo da bih ga skinuo s vrata.
Ostatak razgovora je bio isti kao i svaki put i zaključio je da sam i ove nedelje dovoljno normalan da bih bio pušten u civilizaciju. Kao i svaki put. Ustajem da pođem, ali zastajem na vratima.
– Umalo da zaboravim, doktore. Kupio sam vam nešto. – On iznenađeno odvaja pogled od papira. Prilazim i pružam mu hemijsku.
– Evo, izvolite. Vidite, ova se ne klikće, nego ima poklopac. – Začuđeno uzima hemijsku i bez reči me pogledom ispraća do vrata. Izašao sam iz ordinacije.
***
Otključavao sam vrata stana rukama prepunim kesa jedno pet minuta pre nego što sam uspeo da ih otvorim. Ušao sam u hodnik i bacio pogled ka ogledalu. Umalo su mi sve kese poispadale kada je moj odraz podigao ruku i mahnuo mi.
– Isuse, nemoj to da radiš! – kažem prepadnuto.
– Izvini. – smeje se on. – Eto mene opet nepozvanog. – Zainteresovano gleda u sadržaj mojih kesa. –  Brate, da nisi malo prestar da bi pio čokoladno mleko? – pita. Osmehnuh se.
– Čovek nikad nije prestar za čokoladno mleko.
– Pa i to što kažeš. Čoveče. Koliko dugo nisam pio čokoladno mleko. – kaže nekako tužno, skoro nostalgično. Gledam ga zbunjeno.
– To nema smisla – kažem. – Ako si ti moja podsvest, to jest deo mene, onda si poslednji put pio čokoladno mleko kad i ja, zar ne?
– U, ala si zašao sad u psihologiju! – kaže on kroz smeh. Mada njegov smeh zvuči nekako drugačije. Više se ne smeje kao ja. Ne znam zašto, ali postalo mi je nelagodno.
– Pa, šta ima novo kod tebe? Nismo se videli par dana – pitam, ne bih li nekako prekinuo uznemirenost. Čini mi se da je u hodniku hladnije nego ranije.
– Nema ništa baš novo, eto pravio sam neke planove i tako to. Mislio sam na tebe – kaže odjednom, oštro me pogledavši. Prošla me je jeza.
– Lepo, lepo. Kakve planove? – pitam, gutajući pljuvačku. On ćuti i stiska pesnice. Pročistih grlo i zaustih opet da ga pitam, ali me on prekide.
– Nikola, moram nešto da ti kažem. – Od grubosti njegovog glasa sam se stresao. On obori pogled i dugo, dugo ćutaše. Tišina poče da me pritiska i ponovo sam osetio hladni povetarac na koži. Kao… kao da dolazi iz samog ogledala. Ne dišem.
– Nikola, ja nisam tvoja halucinacija. Niti sam tvoj odraz – kaže polako. Želim da ga upitam šta se dešava, o čemu priča, ali ne mogu da pronađem svoj glas. Lupanje srca mi prožima celo telo.
– Ja sam biće sa druge strane ogledala.
Srce mi je zastalo. Netremice gledam u njegovo lice, kad on odjednom podiže oči i zarobi moj pogled svojim. On nastavi da govori, ravnim tonom od kojeg sam zadrhtao.
– Sa tvoje strane ogledala, postoji grad, postoji svet, postoji život – reče. Glas mu postade odsečniji.
Više ne zvuči kao ja.
– Sa moje strane ne postoji ništa.
Više ne zvuči ljudski.
– Naišao sam na tebe slučajno, Nikola. Verujem da nisi loš čovek. Ali gledajući te kako traćiš svoj život, ovaj dar, ovaj neverovatni dar o kojem ja mogu samo da sanjam, zamrzeo sam te! – Podiže glas, otkrivajući ponovo svoje blještave zube. Lice mu se zgrči i iskrivi u strašnu, košmarnu grimasu.
– Imaš ceo svet na raspolaganju, možeš da uradiš toliko stvari, imaš toliko mogućnosti da živiš! Ja nemam ništa! Ti, koji si sve dobio, ti si sve odbacio, a ja, ja, koji samo želim život, taj dragoceni, predivni život, ja dobijam crninu koja zaslepljuje i hladnoću koja kida kožu! JA sam zaslužio da živim! Život je trebalo da bude MOJ!
I sa životinjskim urlikom baci se na mene kroz ogledalo. Pokušao sam da vrisnem, ali njegovi prljavi nokti već se zariše u moj vrat. Borim se za dah, ali njegov stisak me umrtvljuje i noge me izdaju. Ledeni vetar koji kulja iz ogledala mi šiba oči i kroz suze vidim izobličeno lice slično mom, ali sa očima poput bezdana, koje mi rasparaju dušu. On privlači moje skoro beživotno telo ogledalu iza kojeg se nazire neprobojna tama i gusta, teška magla. Od njegovog neljudskog krika mi se ledi krv i poslednje što sam video, pre nego što se sve zavilo u crnilo, bili su njegov demonski osmeh i razjapljene čeljusti  spremne da me progutaju.
***
Otvorio sam oči i video sam ništa. Gledao sam jako dugo i upio svu tamu u zenice. Jedino zatvorenih očiju mogu da nazrem svetlost. Posle jako dugo vremena sam shvatio da sam povratio svest. Oko mene je mrak, mrak koji me izjeda i koji se obavija oko moga tela i koji mi prodire u srce. Ponekad se osećam kao da stojim sam, potpuno sam u beskonačnoj magli, koja se proteže kroz celu večnost, a ponekad se plašim da se pomerim, da koraknem, da ispružim ruke, jer znam da ću naići na hladne zidove među kojima sam zarobljen, među kojima ne mogu da dišem i koji će me smrviti. Vetar me grebe svojim oštrim kandžama, kida mi kožu, prodire mi kroz svaku poru i ledi mi dušu. Nekada je to blagi povetarac, od kojeg mi se kostreši svaka dlaka na telu, a nekada je poput oluje koja preti da mi otkine meso sa kostiju. Ali uvek cvili, uvek zavija, uvek vrišti, uvek je užasavajuć  i odzvanja mi u lobanji.
Ponekad kroz maglu naiđem na ogledalo i vidim onog koji nije ja kako prolazi hodnikom. Izlazi u lepom odelu, ili se vraća sa ženama, ali nikada ne zastaje. Ponekad pogleda ka ogledalu i tada mi dođe da vrištim, da razmrskam ogledalo, da potrgam sa sebe i kožu i meso, samo da pobegnem od njegovih očiju, u kojima ponovo vidim svoj stari život, ali urlik se ne istrgne iz mog grla i moje ruke se tromo probijaju kroz gustu maglu, nikada ne dosežući glatku površinu stakla.
Plašim se tame koja me guta, plašim se vetra koji me miluje i šapuće mi neizrecive užase, plašim se saznanja da više nisam živ, da više nisam stvaran, da mi postojanje više ne pripada. Plašim se toga što sam sâm, potpuno i konačno sâm, u ovom mrtvilu.

Koračam kroz zaslepljujuću tminu i slušam užasni plač uragana, odbrojavajući dane do kraja večnosti.

Antonija Petrovski