30 jan Oduvek sam te voleo

Oduvek sam te voleo. Čak i onda kada nisam znao da postojiš. Voleo sam te još pre prvog svitanja tvojih očiju u koje sam ušetao jedne bele noći.

Oduvek sam te voleo. Još pre prvog treptaja tvojih galaksija, pre prvog tvog zagrljaja i još pre prvih monsunskih kiša. Voleo sam te pre svih tvojih poljubaca i tvojih uzdaha, pre svih ratova i pre svih sunčevih zraka ikada bačenih na našu planetu. Voleo sam te i pre ove planete.

Voleo te još onda kada nisu postojale bezgranične krošnje, ni listovi breza, ni severni vetrovi. Onda kada nisu postojale mesečeve mene i oblaci.

Oduvek sam te voleo. Tada su postojali samo talasi sreće koji su zapljuskivali svaki deo moje školjke, čuvajući biser koji ću ti pokloniti. Postojali su samo talasi i daljina. Svuda oko mene.

Oduvek sam te voleo. Čak i kada mi se zalede obrazi od čekanja i kada me proguta magla, u Londonu. Voleo sam kako nebom odzvanjaju tvoji osmeh i tvoji ritmični koraci.

Odzvanjala ti je i kosa i haljina i snovi. Odzvanjala su ti krila od mojih reči: „Oduvek sam te voleo“. Odzvanjao je biser u meni od tvojih reči: „Oduvek sam te volela, čekani.“

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografija: pinterest.com