17 maj Oda smrti

Prolazim pored gradskog groblja, zaokupljen hrapavim decembarskim jezicima; palacanje promrzlog vetra utiskuje žigove u kožu zalutalih prolaznika.

Nanizane parcele, mauzoleji i vitke nadgrobne ploče izviru iz jutarnje izmaglice čije kondenzovano biće raste na tlu ove nekropole.

Kada bismo, u bliskoj budućnosti, udvostručili milijarde, gde bismo počivali?

Načinili smo čitavu populaciju mrtvih, populaciju fosilizovanih ostataka onoga što je jednom bilo čovek. Gde ih onda smestiti, gde nas smestiti?

Na obodima našeg grada lenjo marširaju soliteri; usamljena utvrđenja dodiruju nebeski svod načičkan ugojenim oblacima.

Možda postoje i soliteri za mrtve, zidani pod zemljom? Nesumnjivo pružaju svoj betonski kostur do planetarne srži.

Osećate se nelagodno u ovim redovima? Primite moje izvinjenje, namera mi nije bila da vas uznemirim. Zašto rođenjem dobijamo obavezu da sopstvenu smrt platimo? Prevrtljiv je Bog, a kovčeg beskrupulozno skup.

Izrađen od vremešnog mahagonija sa preciznom rezbarijom na bokovima i tri pozlaćene ručke, postavljen zelenim brokatom – najluksuzniji je krevet koji bi pokojnik mogao poželeti.

Naše ukrućeno telo, oprljeno ranim jutarnjim zracima, ulazi u kaskadni proces dekompozicije. Ubrzo će namesto očnih jabučica dospeti grudva uzvrpoljenih crva, a pokojnik napokon postaje skelet okupan kašastim ostacima sopstvenog ovaploćenja.

Ne zamerite, ali često razmišljam o smrti.

Kada dođe vreme, a doći će, želim da je razumem.

Želim da joj se nasmejem i prihvatim u zagrljaj bez straha.

Naposletku, radujem se „životu” u soliteru, oduvek sam se divio njihovom nesputanom neboderačkom šarmu.

Koliko drugačiji može biti onaj ispod zemlje?

Autor: Marko Galić

Fotografija:artist.com