12 maj Obična ljubavna pesma

Bio si sam tih dana.

Što bi stari rekli, pored mene žive. Bio si sam.

Ali stari ne znaju.

Neki ljudi žive kao okamenjeni ostaci i uopšte ne podsećaju na živu materiju.

Nekad živu, da. Izvesno je.

Ali to je bilo nekada.

Ljudi od ničega prave nešto.

Ja od nečega niša.

Ljudi idu napred.

Meni satovi kucaju unazad.

Bio si sam.

Mimoilazili smo se tih dana.

Mimoilazila sam se sa vremenom. Sa danima, satima, prilikama.

I rečima.

Činilo se da sam krenula nekuda.

Dala sam se u beg.

Bio si sam.

Reči su se raspadale, lomile se u slova.

Postajale neartikulisani znaci pradoba,

vremena kome su povađene kosti

vremena bez boje i mirisa.

Vremena otkucanog neprepoznatljivim fontom,

programskim jezikom čija je upotreba davno zastarela.

Ugrizla sam se za usnu

i zaboleo me je sopstveni sram.

Bio si sam.

A onda me je prestiglo sopstveno bežanje i naglo se zaustavilo.

Direktan sudar.

Totalna šteta.

Vrisak koji je ostao da luta kroz prostor sve dok se ne nastani u nečijim ušima.

Bio si sam.

Čekao si.

Vreme je najsuroviji prijatelj.

Ali čekao si.

Volim te.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: favim.com