18 sep Obala suncokreta

Tvoj san je jedna
pijana obala
za sve moje
mamurne ptice.

Tamo su ljudi
psovali suncokrete,
a noć se zvezdala
u lišću.

Ne budi se,
zbog onih ljudi
sa licem od peska
koje uvek pitam,
u prolazu,
koliko bi me volela
da ti onog dana,
nad modrim usnama
Beograda
nisu uzeli sluh
za moja tri
duga akorda?

Od tada,
ja imitiram
loše naštimovani
klavir.

Ne budi se.

Još uvek možemo
da zatvaramo oči
dok kiša ne oboji
naše trepavice
boje avgusta,
koje ne postoje.

I, sve je tako tužno,
skakavci sa odvezanim
pertlama,
žene sa raščupanim
kosama,
soba poluotvorena,
duž meseca i naviše,
nerođena deca,
napuštene tvoje obale,
i tvoje ruke,
bele kao samoća.

Ne budi se.

Lomi mi se pogled,
kao crteži na staklu
one nespretne devojčice,
koja počiva u vrtu
mojih zenica,
rascvetana,
kao suncokret.

Vreme je da
tramvaji zaćute,
a zvona progovore.

Pokazaću ti gde si,
u ovom usijanom kavezu
od rebara i mesa.

Ne budi se.

Autor: Đorđe Topalović

Fotografija: weheartit.com