O neuzvraćenoj ljubavi

23. decembra 2014.

Umesto uvoda

Dok čitate potonje redove imajte na umu da je to samo moje mišljenje sa kojim možete ili ne morate da se složite. Ne želim da vas ubeđujem u istinitost i nepogrešivost istog. Ne usuđujem se na to iz prostog razloga jer bih u tom slučaju morao da prihvatim i kontraargumente, a ne želim ih. I to ne zato što sam sujetan ili toliko uveren u nepobitnu istinitost i ispravnost svojih stavova, već zato što mislim da je ovo jedno od onih pitanja o kojima se ne može diskutovati na nivou činjenica i argumenata. Na mnoga od pitanja koja pokrećem u nastavku teksta tačni odgovori ne postoje ili su izvan našeg domena poimanja. Ali to ne znači da je zabranjeno o njima razmišljati, naprotiv. Sve što budete pročitali predstavlja samo moja uverenja i razmišljanja i jedini cilj ovog mog pisanija zapravo jeste da i vas, eventualno, potaknem na razmišljanje o tim ili sličnim pitanjima. S obzirom na to da tačnih odgovora nema, nema ni pogrešnih. Uzmite to u obzir dok budete čitali redove sa kojima se ne slažete, ali i dok budete sami tragali za svojim odgovorima.

Zašto smatram da je neuzvraćena ljubav nagrada, a ne kazna; blagoslov, a ne tragedija?
Zašto smatram da uzvraćena ljubav u ranoj mladosti može biti jako štetna?

Pokušajte da se setite vaših razmišljanja kada ste prvi put, kao jako mladi, iskustveno spoznali pojam “neuzvraćena ljubav”. Setite se kako ste razmišljali neposredno nakon toga, šta ste radili i kako ste se nosili sa tim.

Kada dođe do odbijanja od strane voljene osobe, nakon kratkog perioda osamljivanja i tuge, mlad čovek obično počinje da razmišlja na sledeći način: “Verovatno nisam dovoljno dobar/pametan/lep za nju”, “Morao bih da promenim/popravim nešto kod sebe” ili, pak sa druge strane, poželi da je što pre zaboravi… I počinje da radi na tome. Neko čita, neko uči mađioničarske trikove, neko kreće da trenira, a sve to kako bi postao pametniji/zanimljiviji/lepši ili kako bi skrenuo misli sa voljene osobe.

Uglavnom, većina mladih ljudi ubrzo nakon odbijanja kreće da radi na sebi, to na neki način postaje njihova navika i tome se vraćaju (ukoliko prestanu u međuvremenu) kad god se ponovo susretnu sa sličnim ishodom jer je misao “Mora da nisam dovoljno dobar/pametan/lep za nju” gotovo uvek najdominantnija nakon odbijanja i odličan je pokretač na samoaktuelizaciju u tim godinama.

Sa druge strane, usudio bih se da pretpostavim da bi suprotan ishod doveo do suprotnog razmišljanja i ponašanja. Uzvraćena ljubav u ranoj mladosti bi verovatno čoveka ulenjila i obmanula da pomisli kako je i takav kakav je – dovoljno dobar, i da nema potrebe da dalje radi na svom usavršavanju. A i zašto bi, kada osoba koja je centar njegovog sveta misli kako je savršen takav kakav jeste?

A ima li šta tragičnije nego da mlad čovek, u vreme kada treba najviše da radi na sebi, da napreduje i da se usavršava, postane gord i pomisli kako je takav kakav je – savršen, i da nema potrebe za bilo kakvim daljim razvijanjem njegovih potencijala?

Zašto smatram da ne postoje ljudi koji nemaju sreće u ljubavi?

Ovde bih najpre postavio pitanje: Šta zapravo znači to da osoba nema sreće u ljubavi?
Padaju mi na pamet dve vrste tumačenja:

a) Zaljubljuje se u osobe koje joj ne uzvraćaju ljubav

b) Stupa u partnerski odnos sa osobama koje se kasnije ispostavljaju drugačijim nego što su joj se isprva činile, pa dolazi do bolnih raskida

Pri korišćenju formulacije “Nema sreće u ljubavi”, ja pre svega mislim na tumačenje pod a) i na to ću se u nastavku i usmeriti.

Pokušajte da se setite vaše prve ozbiljne i iskrene zaljubljenosti u ranoj mladosti, negde na početku puberteta otprilike.

Ukoliko ste uspeli, pokušajte da se setite šta ste tada najviše želeli.

Obično je ono što se u tim godinama želi kada je voljena osoba u pitanju, “da on/ona uzvrati ljubav i da živimo srećno do kraja života”. Pomalo karikiram.

Ali, pokušajte sada da zamislite kako bi to izgledalo? Kako iz današnje perspektive gledate na takav ishod? Pretpostavljam ne toliko blagonaklono i pretpostavljam da se ne osećate nešto posebno uskraćeno.

Uglavnom je tako i sa osobama u koje smo se kasnije nesrećno zaljubljivali. Obično se pre ili kasnije ispostavljalo kako ili one nisu takve kakvim su nam se činile, ili su tada i bile takve, ali su se u međuvremenu promenile…

Ono što hoću da kažem je da uzvraćena ljubav ne mora nužno da znači i sreću u ljubavi.
Osim toga, razmislite kako to da gotovo da ne postoji osoba kojoj je prva ozbiljnija zaljubljenost prerasla u pravu, uzvraćenu, ljubav? Da li je to samo slučajnost? I zašto do pravih, uzvraćenih, ljubavi dolazi tek u godinama kada čovek sazri?

ljubav

Pokušaću da budem još precizniji.

Nisam pristalica fatalističkog sagledavanja života, ne mislim da nam je rođenjem sve određeno, a da smo mi tu samo da odigramo svoju unapred napisanu ulogu, ali isto tako smatram da postoje događaji u našem životu koji mogu da zaliče na puke slučajnosti, nezavisne jedne od drugih, ali se zapravo događaju sa “debelim” razlogom. Smatram da je tako nešto naročito izraženo u ljubavi.
Prava partnerska ljubav je jedna od najvećih stvari koje se čoveku u životu događaju, a takve velike stvari se, po meni, ne događaju sasvim slučajno. Smatram da su potpomognute sa neke više instance, bar malo, bar na početku, koliko da nam se stavi do znanja da su tu i da su nam dostupne. Hoćemo li to iskoristiti, to je već na nama i tu imamo apsolutnu slobodu izbora.

S obzirom na to da se jasno može zaključiti da smatram da se svaka neuzvraćena ljubav događa sa razlogom, red je i da odgovorim na pitanje: Koji je onda razlog neuzvraćene ljubavi?
Ukoliko ste se susreli sa nauzvraćenom ljubavi, znajte da imate još potencijala koje morate da razvijete pre nego što za pravu ljubav budete spremni.

Ukoliko smatrate da se sa neuzvraćenom ljubavi susrećete mnogo češće nego što je uobičajeno, budite sigurni da imate još dosta potencijala koje niste razvili.

Kada se sledeći put susretnete sa neuzvraćenom ljubavi, pre nego što zapadnete u tugu ili počnete da okrivljujete sebe, razmislite o tome da možda za to još uvek niste dovoljno spremni.
Ljubav je velika stvar, a u velike stvari se ne ulazi nespreman.

Za kraj bih samo dodao još i to da smatram da, pre ili kasnije, ipak, svako nađe svoju ljubav.
I tek tada dolazi do spoznaje istinske sreće u ljubavi i shvatanja da ono pre toga zapravo nije bilo “nemanje sreće u ljubavi”, već priprema za pravu ljubav.

Osim toga, ljubav smatram uzvišenim osećanjem kojem se trebamo radovati čak i kada zbog njega patimo i zbog toga ne mogu da ga stavim u isti kontekst sa “nedostatkom sreće”.

Da rezimiram:

– Smatram da je neuzvraćena ljubav nagrada, a ne kazna, blagoslov, a ne tregedija, zbog toga što ona pomaže čoveku u njegovom duhovnom, intelektualnom i emocionalnom razvoju. Podstiče ga na napredak i usavršavanje njegovih potencijala.

Osim toga, to nisam gore naveo, razmislite da li bismo u ovoj meri cenili partnersku ljubav i da li bi ona kao osećanje imala status kakav ima da su nam sve ljubavi koje smo ikad poželeli bile uzvraćene?

– Smatram da uzvraćena partnerska ljubav u ranoj mladosti može biti jako štetna jer čoveka može da sputa i ulenji u godinama kada najviše treba da radi na sebi i na razvoju svojih potencijala.

– Smatram da ne postoje ljudi koji nemaju sreće u ljubavi, već samo ljudi koji za ljubav možda još uvek nisu spremni.

– I za kraj, kada je onda pravo vreme “da nam se uzvrati ljubav”?

Onda kada dostignemo onu tačku duhovnog, intelektualnog i emocionalnog razvoja, preko koje ljubav prestaje da sputava već postaje neophodna za dalji napredak.

Autor: Miljan Jović

Fotografije: pinterest.com, blogspot.com