13 dec O Bukovom nasledniku

Odavno ga znam. I svi ga u kraju znaju. Ne znam kome nije tražio neku siću za još jedno pivo.

Život sveden na tuđi kusur.

A večeras je opsovao onako, što bi se među nama reklo, sočno. Kao kad zagrizeš zrelu voćku i onda shvatiš da je iznutra trula. Puna crva. U fazi raspadanja.

Nešto je komentarisao o vremenu i ljudima. I gde su ti ljudi otišli. Neprimereno je da to ponovim.

U ovom trenu. I na ovom mestu.

Ali me iznenadilo da čak i ON

sa pogledom zamućenim od vrenja alkohola,

sa natrulelim srcem i večitom težnjom da se pobegne sa Dionisovim ordenjem u orgije sa nestvarnim,

potkovan bludom i nerazumom..

Čak i on.

Praotac grehova. Bukov praunuk. Srodnik po filozofskim načelima.

On vidi kuda smo zaplovili.

A mi?

Mi ne znamo da gledamo ako nije kroz prste.

Sedimo mrtvi u ovim sobama. I kad pričamo, uvek pričamo o drugima. Jer je priča o nama samima uvek gorka.

Jer smo mi sami priča. Namrštenog čela. Sa kapcima od nesanice. Robovi ropstva i zabluda.

Nije da bežim od toga. Nije da ne verujem. Ni da verujem.

Gledamo u njega kao u čudo, kao u crnu ovcu na svetu na kom postoje samo bele ovce. Genetička greška. Biće anomalije.

Mi, sa zaprepašćenošću roditelja koje shvata da dete piše levom rukom. Zar to dete?Beda sramote. Kusur kazne.

Nema veze što ni naša vuna nije tako bela. Što smo se našminkali premnogo puta, pa se ni ne sećamo.

Nema veze što smo sa olovkom u desnoj ruci sastave večito pisali na levoj strani vežbanke.

Nema veze. Mi se dičimo.

Kako dobro vidimo, do mikroskopske tačnosti, posledice tuđeg poroka. Istekli rok trajanja tuđe svesti koja već zaudara svojim pretrajavanjem. U svoju se svest ne mešamo.

Uključuješ televizor, vrtiš kanale, čekaš reakciju svega što si u sebe večeras uneo, popio, uvukao, pa da slike same počnu da se vrte. Čekaš predstavu nerođenih glumaca da ih nastaniš u svojoj glavi, da ih rodiš.

Vidi kako umeš nešto da stvoriš kad ubiješ svoju svest. Vidi kako možeš jako da zažmuriš i da se vodiš s metafizikom pod ruku.

Je li tvoja stvarnost bolja?

Možda se i on pretvara da je pijan. Da bi rekao. Da ga niko ne bi shvatio ozbiljno. Da ne vide ogledalo.

Idolopoklonik. Pevač navijačkih pesama koji slavi obred prinošenja žrtve bogu koji sedi na parama i zove da se krene.

I to što je rekao da su svi otišli u.. ne mogu to da kažem. Ne na ovom mestu. Ne u ovom trenu.

Pesma je, bre, svetinja.

On vidi. Kroz maglu u očima koja izbija iz onoga što zove svrhom života.

Još kap užitka. Još dinar za porok. Kap. Sitna. Sitniš iz džepa onog koji ga žali ioseća moć veštine da svoje pijanstvo, koje je mnogo gore, održi nevidljivim.

On vidi da su svi otišli u.. i kreće za njima.

Ja se noćas klanjam pesnicima i sa Kišom vučem poslednji dim.

Poslednji za danas. Kud ćemo posle toga? Zar ćemo i mi na to mesto?

Il´ će pesma moći da nas spase?

Amin.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: weheheartit.com