NJOJ U SUSRET.

6. decembra 2017.

Mir. I to onaj mir koji ne tražiš već ga primiš, neprimetno i blago, onako kako uzdahneš i u sledećem trenutku izdahneš. Taj blaženi, ne traženi, a neophodan osećaj, dođe onda kada znaš gde ćeš ga sigurno naći i mirno, bez ikakvog straha pođeš na mesto u kome su smrt i život jedno.

Tu se prepliću, spajaju i rastaju.

Pred tvojim očima idu sećanja, u tvoje srce se uvlači težina, a u duši istinski spokoj i potpuni mir.

I na tom mestu, kao i na svakom drugom koje ne podrazumeva formalnosti i susrete sa, recimo, poslovnim ljudima, imaš mogućnost da budeš sam sa sobom.

Neko plače naglas, neko u sebi, a neko ćuti i boravi u svom svetu na nekom mestu na kojem je sada sam, na kojem pripada i na koje je morao doći, i u ovom času on živi svoj život i svoju smrt.

A ti, opet, imaš neki svoj univerzum, svoje reči zarobljene u glavi, i sve te slike, mirisi, dani i noći koji behu nekada, prolaze kroz čitavo telo, stisnu te-pa te puste, i već sa potpunom prazninom u očima, koračaš u sledeći trenutak.

nina.pavlovic.blacksheep.rs

Hodaš pored uspomena i sećanja za svakog čoveka pojedinačno važna, hodaš pored redova drveća, nikog rastinja, opušaka, kamenčića, česme na ćošku, crkve prekoputa česme, klupe i zemlje.

Hodaš stazom kojom dolaze živi i odlaze mrtvi.

A nekako, vidiš, sve je tu.

Kao da je bol i patnja i ovozemaljska sreća i radost u svakom najsitnijem delu svakog bića, svake tvorevine na ovom mestu između neba i zemlje.

Duboko u sebi znaš da voliš ovaj osećaj i da te drži u životu, jer bez njega ne možeš i sa njim ne umeš nikad dovoljno dobro, i koliko je težak i mučan toliko te oslobađa.

Prilažiš spomeniku i već u narednom trenutku zastajući gledaš nesiugrno jer si odjednom stao, prividno došavši do cilja i znajući da tu nije kraj i da još ima ulica kojim moraš proći.

Sudar misli i reči, ubrzani otkucaji srca se pretvaraju u želju za neobaveznim, ali potrebnim razgovorom unutar sebe, sa svojim nemim sagovornikom.

A tu već dolazi deo koji ti najbolje znaš za tebe i koje ja najbolje znam za sebe.

I  ne znam da li misliš da sanjaš ili se jednostavno prilagođavaš trenutku, ali znam da tačka u koju upravo gledaš ispisuje tvojoj duši ono što i meni svaki put ispiše- ipak nisi sam.

A sad mislim da možeš ići. Idi da sanjaš, želiš, i da stvaraš. Idi u susret dobru i zlu. Idi, dok te sledeći put kiša ne vrati ovamo.

Autorka: Nina Pavlović

Fotografija: weheartit.com