30 avg Nisam ti ja Una

– Zašto odlaziš? – pitao je, ležeći u krevetu. Pušio je cigaru.

– To se ne pita, Mišel. – rekla je, navukla haljinu,otvorila vratai dodala – Zato što te volim.

Slučajno sam prevrtala kanale na TV-u i naletela na tu scenu. Nisam čekala da vidim kad mu se vrati jednom i drugi put. Samo sam prebacila. Scena me je ipak vratila na ono…

Ono kad sam dozvolila sebi da se osećam loše još dva dana. Kad sam dozvolila sebi da uzalud čekam još samo dva dana, da ne bi bolelo kad odem.

I zaista, posle toga više nije bolelo.

Za ta dva dana, očima sam iznova i iznova proždirala svaki red Kaporove Une. Znala sam da je nikad više neću čitati, baš kao što sam znala da mu se nikad više neću javiti.

Shvatila sam da nije to za mene.

Na teži način.

Shvatila sam da me ipak radi držanje za ruke. Šetnja uskom stazom malog grada i pogledi prolaznika koji nas posmatraju zaljubljene i, reći će mnogi, patetične, dok im se po glavama mota: „Pfff, Beograđani!“. Iako ja i nisam baš Beograđanka.

Shvatila sam da me radi gledanje u oči posle poljupca. Gledanje u zvezde posle zagrljaja. Ta jedna muška kožna jakna koja je triput veća od mene, i poljubac u trag parfema na vratu, koji mi je taman.Razbuđene zvezde i pospano podne.

Radi me brižni čaj sa medom ujutru, ušuškana knjiga sa vinom u ponoć, i njegovo„volim te“, u svako doba.

Shvatila sam da nisam ja za one druge stvari. Stvari koje se kalkulišu, prećutkuju i kriju tako što se progutaju između dva dima cigare ili dva gutljaja piva. Shvatila sam da nisam ni za osobu koja takve stvari može.

Nisam ja za na pola izrečenu idi mi – dođi miljubav.

Ni za ono turobno ništa posle nje.

Zajebi, rekla sam, nisi ti nikakav profesor Mišel.

A nisam ni ja Una.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com