14 apr Nije slučajno.

Ej. Ej. Smem da te pitam nešto. Nego šta. S kim bi ti to da se seliš među suncokrete. Ma ne znam. Ma tačno sam te provalila. Stvarno. Pa da. I tebe i njega. Pa rekla sam ti odavno da bih volela da budete zajedno. Sviđa mi se da mi on bude zet. Ma kakav zet. Kako kakav – sa pedigreom. Nisi normalna. Ma šta nisam, znaš kako te gleda. Stvarno. Stvarno. Nama se ne smeje kao tebi. Možda, ne znam. Kako možda. Pa tako lepo, ne znam šta se zbiva. Ni on ne zna. Čudno je. I plašim se – sjebaćemo nešto. Od kad ti tako razmišljaš, prekini. Pa ali mi smo prijatelji. Pa ali vi samo ubeđujete sebe da ste prijatelji. Pogledi kažu drugačije. I zagrljaji. Dobro, to da. On se mnogo lepo grli. Kad me zagrli, znam da će sve biti u redu. Sve već jeste u redu, nego ti to ne vidiš. Kako to misliš. Tako lepo. On je tu i – grli te. I gleda te onako. Kako to onako. Znaš ti kako, praviš se blesava. Ma nije. Videla sam. I nisam samo ja videla. Vi ste ljubav. Ma ne zezaj. Ne zezam, stvarno. Stvarno. Stvarno. Okej. Nemoj ti meni okej, nego uradite nešto s tim. Kako to misliš. Je l ja treba da vas učim. Pa sve već znate, videla sam, samo se prepustite tome. Obećaj mi. Obećavam da ću da probam. Obećavam da ćeš da uspeš, ako probaš. Lakše malo s tim entuzijazmom. Ko mi kaže.

Kaže ti neko ko na pitanje šta radiš, odgovara sa volim te. Njemu. Njemu, koji mi zvanično nije nešto. Nezvanično mi je proleće. Njemu, koji kaže da sam ja njegovo sunce. Nezvanično. Njemu, sa kojim bih jela sladoled za doručak, ručak i večeru. I užinu, dodaje on. I užinu, može, saglasna sam ja. Njemu, koji se pojavio niotkuda, da mi objasni šta je biznis. Njemu, kome je jedino pošlo za rukom da mi objasni šta je ljubav. I to nije do njega – to ja samo ljubav umem da razumem. Jer ljubav ima poseban jezik. Jezik ljubavi stane u zagrljaje i osmehe i poglede i ono znaš, nedostajala si mi poslednjih dana, baš sam često mislio na tebe dok čekamo picu, ispred pekare. Ono, kad se naslonim na njegovo rame i ne znam kuda mi to idemo, al osećam da idemo nekud. Možda na ta tvoja polja suncokreta, kaže on. Možda, dodajem. Samo ako ćeš da me držiš za ruku do tamo. Do Vojvodine. Samo. Ja bih sa tobom do zvezda, ako nije problem. Moraću da razmislim. Kad krećemo. Sutra. Dogovor.

A šta ćemo da radimo do sutra. Da se volimo. Samo to. Šta ćeš više od ljubavi. Pa i to što kažeš. Kapiraš da je to jedino što radimo, otkako smo se sreli. Kapiram. Sreli smo se u baš čudnim periodima života. Sa baš čudnim tunelima iza sebe. I emigrirali u jedan zagrljaj. Kapiraš li sada zašto verujem u čuda. Kapiram. A kapiraš li zašto me plaši onda ta ljubav. Ne baš. Pa pobegli smo iz tunela. Šta ako ovo nije ljubav, nego slamka spasa. Hoćeš da kažeš da smo od svih slamki na svetu izabrali baš jedno drugo i da je to slučajno. Hoćeš da kažeš da čitav život nije beg iz nekog tunela i jurenje sunca po izlasku. Hoćeš da kažeš da to, što nećeš da čuješ za njega i to što je više ne pominjem, da je i to slučajno. Eto, desilo se. To hoćeš da kažeš. Hoćeš da kažeš da postoji mogućnost da smo mi samo još jedna u nizu slučajnosti, a ti, jelte, ne veruješ u slučajnosti. Hoćeš da kažeš da je slučajno što ne želim da prestane taj zagrljaj u koji smo emigrirali. Hoćeš da kažeš da je slučajno i to što te je zgotivio moj pas, koji i mene često ne gotivi. Hoćeš da kažeš da je slučajno to što sam ti se baš onog dana javio, onda, kada smo oboje mislili da je sve izgubljeno, da je sve sranje. Hoćeš da kažeš i to, da je slučajno što smo pored svih svojih ljudi, izabrali baš jedno drugo da sa njim podelimo svet … i sladoled. Ja ni sa kim ne delim sladoled. Kapiraš. Kapiram.

Ne razumeš me. Hoću samo da ti kažem da.
Nemoj. Samo me zagrli. Tvoje ruke su moje prevozno sredstvo do zvezda.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com