24 mar Neozbiljna

Smešno je. Šta, mala. Pa kako šta, život je smešan. Pa mahom kažu da je zajeban, mada ja sam više ona Momčilova – nekad siv, nekad žut – škola. Što je smešan, da čujem. Pa kako što. Pa sećaš se kada smo se upoznali, rekla sam ti da se u moju priču ne ulazi tako lako. Rekao si da sam elitista. Ja sam se tu kao durila, znaš da mi se povraća od elitista. Znam. Šalio sam se. Ma ja sada to znam, ali tada nisam znala. Baš si me nervirao, ne znam šta tačno, ali bilo je u tebi to nešto što me je izluđivalo. Pa šta se onda desilo. Pa ništa, onda sam te jedne večeri zagrlila i od tada nisam prestala da te grlim. Ti si tada rekao nešto u fazonu: pa vidiš – odgovara – valjda si mislio na to da su nam zagrljaji isti broj, što kaže Srba.

Ti se toga garant ne sećaš, ne pratiš me, redovno. A nije. Ma jeste, al  si u tome simpatičan, mada me i dalje često nerviraš. Tu se već ništa nije promenilo. Šta te nervira, da čujem. To što ponekad – često život zameniš za mrežu. To što si ponekad tako spor, a znam da si me razumeo iz prve – samo se praviš. To što me nazivaš elitistom, mada znaš da nisam, nego ti je simpatično što ću se 501. put naduriti zbog istog. To što pišeš kako pišeš, a ne pišeš češće. To što mi ne veruješ, kada ti kažem da ćeš biti dobro, ako samo nastaviš. Da pišeš, da hodaš, da voliš, da sanjaš. I da grliš. Da mene grliš. Dobro, ne moraš samo mene, al mene u svakom slučaju. Jesmo li se razumeli. Jesmo.

I da prekineš da mi govoriš da ne vodim računa o tebi – zvučiš kao zaljubljena tinejdžerka. Pa šta. Pa kako šta. Negde sam pročitala koliko je grljenje zdravo. Šta  s tim. Pa ništa, kada hoću da te grlim, ja zapravo vodim računa o tvom zdravlju. Doooobro. Čekaj, to nije sve. A pošto  hoću i da te vodim na sladoled, ja zapravo  hoću da budeš srećan. Svi znamo da je sladoled jednako sreća, je l tako. Tako je. Pa da. I kako onda misliš: ne vodim računa o tebi. Pa tako lepo. Pa isto tako lepo ni ti ne vodiš računa o meni onda. Ne voliš me, ič. A pa to je samo delimično tačno. Je l. Pa da. I to ne zato što te ne volim, nego – okej, smem da te zagrlim i da ćutiš malo, za promenu. Smeš, al ne obećavam da ću ćutati. Ženo jedna. Devojčica, molim lepo. Dođi.

 Pa ti imaš pege. Ne znam. Kako ne znaš, pa evo ih, pa ja obožavam pege, znaš li to. Rekli smo da ćutiš. Rekla sam da ne obećavam. Imaš pege, ladno. Pa kako to do sada niko nije primetio. Pa ne znam, nisu dobro gledali. Pa u šta su gledali – kakav to svet ne vidi pege. Pa neki ozbiljan. Hoćeš da mi kažeš da sam neozbiljna. Hoću. I hoću da ti kažem da je to nešto najlepše što je moglo da ti se dogodi. Ma nisam. Ma jesi – ti se samo praviš ozbiljna i odgovorna – za svet – i odlično ti ide, al u suštini si dete. Ili jež iz Čudesne šume. Pa za tebe i jesam, matori. Ko bre mator. Ti, još malo. Ne, nećeš izgovoriti brojku. Neću, obećavam. Gde da te kompromitujem u priči. Ma kakvoj priči. Ma sve vreme si u njoj. Šta pričaš to. I tu si već nedeljama. Nekada kao glavni junak, jer mi je potreban muški lik, koji će biti veće gunđalo od mene. Nekada kao sporedan lik, prodefiluješ i nestaneš. Al uvek si faca, ne brini. Bogami, plašiš me. Bogami, volim te. Sve u svemu, pobedio si – ušao si u priču. Stvarno. Šta stvarno. Stvarno jeste smešan ovaj život. Kontam da je ovo samo uvertira, za neki budući, ozbiljan i velik. Ma šta će kome veći život od onog koji može da stane u jedan zagrljaj. I to što kažeš. Aj sad na sladoled, da budemo srećni. A nisi već srećan. Ćuti. Okej. To nije ćutanje.

…

A jesam li ti rekla. Ni to. Srećan ti rođendan.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com