Nema tate, nema prženica

19. septembra 2017.

Jedno od mnogih leta kada su svi prijatelji i kumovi, jer familiju i nemam, bili kod nas u vikendici; kada je kuma spremila prženice za doručak. Pitala me je da li mi se dopadaju, a ja, jezičara i slučajno iskrena, pre nego privržena i pristrasna, rekla sam da tata pravi bolje.

,,Pa nek ti tata onda pravi prženice.’’, rekla je sujetno.

Odlučila sam da ako nema tate, nema više ni prženica.

Ispržen hleb, natopljen jajima više nikad neću jesti. Izaći i ogrnuti se ćebetom i piti kafu na klupi ispred kuće, više nikad neću uraditi. Opraštam ti.

Opraštam sebi što nisam okrenula dobro poznat broj, jer nisam smela.
Opraštam ti što sam morala da budem jaka.
Opraštam ti što sam znala da ne bi hteo da cmizdrim, pa sam gledala kako se ljudi opraštaju od tebe izgriženog jezika. Jer da sam zaplakala, ne bih znala da prestanem.
Opraštam ti što sam postala emotivno osakaćena.
Opraštam ti što mi je sa 22 godine dosadno.
Tata i mama kad mnogo rade da bi tebi bilo dobro, oni nisu često kod kuće. Za to vreme se trudiš da znaju za šta rade. Za tebe. Pa ti kad su dok kuće pričaš im šta si sve uradio (ono što nisi prećutiš, mama i tata ne moraju da znaju da nisi najbolji).
Opraštam ti što nisi bio tu, pa kad si bio sam pokušala da budem najuspešnija, najbolja. Svaki sledeći put još više. Zato mi je i dosadno.
Opraštam ti što znam i sa parama i bez njih. Opraštam ti što mogu da preživim sve, dobro ste me naučili da imam četrdeset godina sa dvadeset.
Opraštam ti što sam smotana za  ,,normalne stvari’’.

Jer ja ne znam da se nosim sa jednostavim stvarima, mene one bune. Mogu da proživim i preživim kojekakve životne katarze, ali ne znam šta da radim kad mi puknu hulahopke u autobusu do fakulteta.

Sećam se da je prvi put došao po mene na žurku. Čučao je pored neke pijane devojke, pokušavajući da sazna gde živi da je odveze. Bio je sav izbezumljen, jer nije mogao da joj pomogne.
Uradio je još mali milion stvari za ljude. Bio im je potreban, a onda kad su oni njemu bili potrebni – bili su tu. Čudno je kad pričam sa njegovim prijateljima iz detinjstva, koliko im je teško pa jedva pričaju o njemu. Valjda imam tu sebičnu crtu da ne shvatam da on nije bio samo moj tata, već i prijatelj, brat, kum i muž. Imao je mnogo uloga, a opet uloga oca mu je bila izgleda najlošije odigrana. Ne zato što je bio loš otac, nego jer je nije odigrao do kraja. Propustiće najlepše momente mog života, one u kojima mi je najpotrebiniji. Predraže, jebeš večere u tri ujutru i dolaske po mene kad me boli trepavica i ne mogu peške od škole, posla. Ne verujem u brakove, svadbe i običaje. Sad pogotovo, jer nema ko da me isprati. Gde ćeš biti kad sve bude lepo? Gde ćeš biti kad mama ne može više? Zašto moje dete, kao ni ja, neće imati dedu?

I to ti opraštam. Ali se ne opraštam i neću praviti deci prženice.

Autorka: Dunja Petković

Izbor fotografija: pinterest.com