11 apr Neko mi je jednom rekao

Avgust 2007. Putnički voz Beograd – Niš. Bio sam kod tadašnje devojke. Vraćao sam se. Noć. U vagonu samo čovek u odelu i ja. Čovek u odelu je bio krupan i ličio je na Haradinaja. Želeo je da započne konverzaciju. Rekao je da se zove Gadafi. I ja sam se predstavio. Počeo je svoju priču. Kao i svi mi. Rekao je da je završio Pravni fakultet u Prištini i da su ga šiptari u selu smatrali ludim zato što sakuplja poštanske markice. Rekao je da ne znaju šta znači reč „filatelija“. Da su ga na silu regrutovali da ratuje za Albance. Video je koliko ima sati i pobegao čim je mogao. Sada živi sa starom majkom u Kruševcu i radi kao pomoćnik advokata, na crno. Vraćao se sa suđenja, iz Beograda. Presedao je u Stalaću.Govorio je o devojkama i kako ga je prijatelj odveo u gej-bar. Bilo mu je malo smešno. Ponudio me je napolitankama. Prihvatio sam, bio sam gladan i bio je uljudan. Rekao je da je voz prljav i da većina ljudi na ovim prostorima tako živi. Pa je počeo da čisti voz. Tokom razgovora, izneo je i svoj stav o drogama. Na šiptarskom akcentu.

„Ako konzumiraš ili prodaješ smrt, znaš da te čeka smrt. Nema tu filozofije. Država ne sme da se meša u to, po meni. To je lična stvar.“

„Država po ustavu i zakonu štiti decu, građane od drugih? I njih samih? To ne ide tako?“

„Država često ne čini ništa…“

Gadafi je potom izneo svoje stavove o kloniranju ljudi i Amerikancima.

„Ako su klonirali ovcu, zašto ne i čoveka? Trebalo bi da to urade i obelodane.“

„Možda čovečanstvo nije dovoljno mentalno zrelo da se igra Boga?“

„Tako ti misliš.“

Dao mi je njegov broj mobilnog telefona. Ako me put nanese u Kruševac i poželim da odem na pivo. Ili ako zapadnem u nevolju. Nikada ga više nisam video ni čuo.

Autor: Marko Antić

Fotografija: unsplash.com