Neki novi klinci

7. avgusta 2017.

Ne razumem neke nove klince i njihove modne i životne izbore. Dečaci ne mogu bez leptir-mašne i kravate, devojčice bez šljokica i štikli. Mi smo i bez tih detalja: leteli, sijali i bili visoko.

 

Kad sam ja bila „neka nova klinka“, ja sam htela slobodu, da me svi ostave na miru i da u moj svet pustim kog hoću. Rođendan je bio proslava te slobode – bez vatrometa, bez svadbenih toaleta i familije. Ne razumem neke nove klince i njihove modne i životne izbore. Dečaci ne mogu bez leptir-mašne i kravate, devojčice bez šljokica i štikli. Mi smo i bez tih detalja: leteli, sijali i bili visoko.

Mi nemamo profi fotke koje uredno i ponosno (a tobož nonšalantno) kačimo na fejsbuk i instagram. Naše su uspomene zavisile od pijanog oka drugarice, od fotografa koji (tek sutradan!) razvija film ili od trenutka kada smo se fotografisali (niko nije mogao da garantuje uspeh prva dva i poslednja dva snimka, kao što niko nikad nije znao kako od jednog filma možeš nekad da razviješ 30, 32 ili o radosti 36 fotki!).

U čitavu večnost stane to naše vreme od prvih drugarskuh uspomena do danas. Taj beskraj svakodnevnog starenja presecamo svakodnevnim podmlađivanjem. Učimo se opet istim stvarima: da bez velike pompe sijamo i čuvamo svoju slobodu.

Nama je fejsbuk tajmlajn preplavljen venčanicama, dečijim zubićima i balonima sa prvih rođendana. „Par mandarina i mali beli zec“ teško da mogu da prođu kao adekvatan poklon.

„Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata“ nema klinca od četiri i po, al’ pravi odličnu atmosferu na svadbama. Prestali smo da idemo na žurke i da slavimo punoletstva, što bi se reklo, sad to rade neki novi klinci, al’ zato opasno igramo „užičko“ negde posle masne pite i pred teleću čorbu.

Nismo se promenili, a opet nismo više isti. Ne znamo mnoge pesme koje sviraju, ali zato „one naše“ znamo od početka do kraja, bez greške. Nostalgija, takođe, nije izgubila na svojoj vrednosti. Dovoljno je „da nas pogodi pesma“. (A ona uvek pogađa u ona mesta koja najdublje krijemo.)

Sada umesto domaćih imamo radne zadatke, a u nedelju uveče se hvatamo za glavu zbog radnog vremena koje će se u ponedeljak razvući do beskraja. Kontrolne su inspekcije. Pismeni su zahtevi, molbe i žalbe. Usmeno se retko propitujemo.

Razumem neke nove klince i njihove modne i životne izbore. I mi smo tada želeli da nas što pre ozbiljno shvate. Bili smo puni ideja i želja da ih ostvarimo. Mislili smo: „odraslost“ ti daje pravo da budeš to što želiš. Tek sad je jasno koliko je to klinačko razmišljanje. Kad nešto želiš to jednostavno budeš. Ne trebaju ti za to ni godine, ni kravate, ni štikle. Samo misao. U punom (šljokičastom) sjaju.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com