26 sep Neću, bre, da nosim suknju!

Fudbal koji se igra rukama, sećam se, tako su ga zvali klinci iz IV2 kada smo krenuli sa kolektivnim sportovima na časovima fizičkog vaspitanja. Zamišljala sam kako može da izgleda sad taj „ručni” fudbal i da li ima tu mesta za devojčice. Sve mi je ličilo na najobičniju šumu ruku i nogu u tučnjavi oko lopte.

Rukomet je danas jedan od trofejnijih kolektivnih sportova u Srbiji. Dinamičan, brz, kreativan. Možda i najgrublji što se tiče kontakt igre, odmah nakon ragbija. Etiketiran kod nas još od 70-ih kao sport „koji nije za devojčice” i „čijim se bavljenjem uzrokuje previše povreda”. „Muški sport”, da rezimiramo balkanske definicije.

Ovaj sport, kao i svaki drugi, evoluira vremenom. Postaje brži, jači, zahtevniji na nivou fizičkog zalaganja, kompleksniji u cilju ostvarenja rezultata i taktičke pripreme. Ali evoluira i još nešto uz sam sport – rukometni dres.

Na crno-belim fotografijama naših roditelja vide se kratki „trougao” šortsevi i majice na bretele, šarene biciklističke i čarape do kolena.

Kasnije opremu čine- običan šorts normalne dužine i acetat-majica. Dugo vremena devojke trpe postojanje „unisex” opreme, da bi se početkom 21. veka počelo da vodi računa o ženskim veličinama. U cilju dovođenja što većeg broja publike na tribine i otimanja epiteta „muškarača” rukometašicama, dužina šortsa kreće iz godinu u godinu da se skraćuje.

 Sećam se svog prvog pravog ženskog dresa. Kada iz vrećastog šortsa i majice, od čije se veličine i neprijatnog materijala samo još više znojite, uskočite u nešto u čemu se osećate kao fitnes diva, lični performansi nemaju granice. Hej, pa žene su uspešne kada se osećaju lepo u onome što nose, zašto bi to izuzimalo rukometni teren?

Recimo da svaka evolucija ima granica. Od pre godinu-dve sve je više ekipa koje potenciraju novi trend u opremanju ženskih ekipa – suknja umesto šortsa! Trenutno kao opcija, a ukoliko bude izglasano, biće to zvanična oprema svih ženskih rukometnih klubova. Ovde se već mrštim, jer mi sasvim odgovara moj lepi mali šorts! Da sam htela da nosim suknju, vukla bih mamu i tatu da me upišu na tenis. What’s next? Najbolje noge umesto najboljeg strelca utakmice? Svi smo mi manekeni – robovi modernog doba. Samo čekam dan kada će nam ući u svlačionicu i umesto briefinga pred utakmicu početi da nam šminkaju obraze i učvršćuju kovrdže. Sve za publiku.

Sedim na klupi svlačionice i tapkam loptu o pod čekajući da trener uđe. Razmišljam o svojim ljubičastim „biciklističkama” do kolena i starom „argentina” dresu sa rukavima do šaka. Neću, bre, da nosim suknju! Do sada je sasvim lepo funkcionisalo pravilo da sponzor kluba koji se najviše otvori ima najgledanije mesto za svoju reklamu – na našim guzama.

Autorka: Nikolina Lutovac

Fotografije: amazon.com