29 maj Neću

Neću da stavim naslov. Lepo neću!

Zar misliš da se sve stvari mogu nasloviti, da se svemu može dati konačno ime, pa tačka?

Ni tačku neću da stavim.

Zarezi i ostali znakovi me ne zanimaju. Učiti pravopisna pravila, ponavljati, podvući izuzetke, pa to posle primenjivati. Čisto gubljenje vremena.

Još izgubljenije kad shvatiš da neke reči ne podležu pravilima jer kako god da napišeš neće biti ispravno. Ni dovoljno.

Ne kad je reč o njoj.

Svaki pokušaj je osuđen na neuspeh.

Neću da učim strane jezike.

Ne zanimaju me glagoli ni vremena. Govoriću samo infinitivom, osnovnim oblikom. Čitaću samo pesme za decu. Neću koristiti padeže ni sinonime. Jezik nije garancija.

Izda te kad najviše veruješ.

Izda uvek kad je reč o njoj.

I ne tiče me se što će otići i ostaviti me da se zauvek sećam.

Jer ima razlike između prestati voleti i prestati voleti.

Nekad ljudi jednostavno napuste tvoje srce. A nekad moraš da ih iščupaš. Moraš na silu.

Da bi mogao dalje.

Tad iščupaš i deo srca. I imaš hromo srce.

I tad je gotovo. Nikad nećeš biti isti. Nikad neće biti isto.

Ali ne tiče me se sve to.

Neću da čitam priručnike sa savetima za srećan život. Neću da čitam, ni da pišem. Neću spavati, ni sanjati. Ništa neću.

Eto tako…

Čekaću prošle dane.

Staću na mesto sa kog je otišla i čekaću.

Vračaću i prizivati halucinacije, pričine, duhove – dobre i loše.

I kada konačno dođe.

Mora da dođe, znam da mora!

Kada konačno dođe, tražiću joj onaj delić iščupan iz srca.

Da bih mogao dalje.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: pinterest.com