14 jun Ne umem ja tebe nikome da ispričam: part 3

– Ne znam jesam li ti rekao, ali baš mi je kul što se nas dvoje ovako ispričamo svaki put. Vrhunski objašnjavaš sve ono što ne kažem. Hell yeah, ti mi dođeš nešto kao moj Sigmund lični – otvorio je bocu vina i dodao mi čašu.
– Misliš, ja se ispričam? – pogledala sam ga ispod oka.
– Život se potrudio, šta da ti kažem – nasmijala sam se. U pitanju su godine treniranja. Ali šalu na stranu, i meni prijaju. Pravi si brain teaser. A možda jednom od tebe i naučim kako da sa malo riječi kažem mnogo, pa će i moji budući čitaoci da ti budu zahvalni.
– E to je izjava – nasmijao se.
– Što znači da nam ovaj naš uvrnuti odnos oboma ide u korist – sad smo već ležali na podu i gledali u plafon, a na gramofonu se vrtio neki bluz.

– Zapitaš li se ikada šta bi bilo da su se stvari odigrale drugačije? – zapalio je još jednu cigaretu i povukao dim.
– Da sam tada ostala – podigla sam glavu sa jastuka i uzela gutljaj vina – ti i ja sad ne bismo bili ovdje. Vukli bismo se vjerovatno tako godinama, ti bi se na kraju skontao i otišao i bio dobar nekoj drugoj, a mene bi zaboravio – ostavila sam čašu i ponovo naslonila glavu na jastuk kraj njegove.
– Otišla sam kako bih se sačuvala – rekla sam više onako za sebe.
– I jesi li? – potražio je moje oči pogledom.
– Od zaborava, da – uzvratila sam pogled i osmijehnula se.

– Djeluješ na mene tako terapeutski. Pravi si odmor za dušu. Kako to da to ranije nisam primjećivao? – pitao je iznenađeno dok je oblak dima lebdio iznad njegove glave.
– Zato što si ranije mislio da ti terapija ne treba. I znaš, nešto sam razmišljala. Koliko mi je žao one tvoje male, toliko je i razumijem. Žena u tim godinama nema ni vremena ni strpljenja da se spotiče o stvari koje vučeš za sobom. To jednostavno nije njena stvar.
– Kako nije? Ako želi biti sa mnom, mora uzeti cijeli paket – bio je odlučan.
– Da, ali ono što ti moraš shvatiti je da se ne trebaš toliko oslanjati na druge kada je u pitanju zacjeljivanje tvojih rana. S tim se moraš izboriti sam. To se odvija u četiri zida i tu ti ne može pomoći niko. Niko, zapamti. Ti sam sa sobom moraš obaviti nekoliko iskrenih razgovora. Moraš priznati sebi neke stvari, prestati bježati od samog sebe i prihvatiti sebe takvog kakav jesi. A za to je potrebno mnogo hrabrosti i vremena. To je herojski podvig i nije nešto što se događa preko noći. To je proces koji traje i traje i traje. Ali da, lakše je izigravati bajronovskog junaka, nego stvarno biti heroj sopstvenog života – dobacila sam sarkastično.
– Ma kad si ti meni postala tako pametna? – nastavio je istim tonom.
– Kad sam otišla i zatvorila se u svoja četiri zida. Znaš, Van Gogh je jednom prilikom rekao: „Ono što za ptice predstavlja period kada mijenjaju perje, za nas, ljudska bića, to su razdoblja nevolja i nesreća. Može se ostati u takvom razdoblju, a može se i iz njega izaći obnovljen, ali se u svakom slučaju to ne radi javno, jer nije nimalo zabavno i zbog toga se treba skloniti.”
– Pa tako sam i ja prestala da pravim javne ispade i sklonila sam se. I dugo mi je trebalo da oprostim sebi sve greške koje sam usput pravila i da na njih počnem gledati kao na lekcije, kao na nešto što me je osnažilo i učinilo boljom osobom. Trebalo je hrabrosti da priznam sebi da sam bila i naivna i glupa i iskorištena i slijepa za tako mnogo stvari. Povrijeđena. Trebalo je snage da prigrlim sve svoje nepravilnosti i kažem sebi da sam sve to što sam radila, radila iz najboljih namjera, da tada jednostavno nisam znala ni umjela bolje i da sam i ja dostojna nečije ljubavi, da zaslužujem da budem centar nečijeg svijeta, a ne samo usputna stanica. Znaš, pravo umijeće je znati oprostiti sebi sve svoje nesavršenosti. I tako je oslobađajuće.
– Da, al’ pazi jednu stvar: zaboravljaš da ti nisi bila sama tad. Tebi je on pomogao da ozdraviš, kol’ko ja znam.
– Da, jeste, u to nema sumnje. Ali on se pojavio tek kad sam ja sama prošla kroz taj proces i izašla obnovljena iz njega. Spremna. Ljudi podcjenjuju iscjeliteljsku moć ljubavi. I veoma često misle da ta ljubav mora doći od nekoga drugog. Sasvim je dovoljno da za početak počneš voljeti sebe. Ali onako istinski, baš baš. Da se poznaješ dovoljno i da nikad ne ideš protiv svog ja. Tako da se ta ljubav ogleda i u svim tvojim postupcima, odlukama i izborima. Nikad bolesni nisu mogli izliječiti bolesne.
– Zato si ti tu – opet me je potražio pogledom i namignuo mi.
– „Odvoji jedan dan da iscijeliš sebe, a onda pođi i iscijeli drugoga”– izustila sam tiho.
– Bićeš ti okej – privila sam se uz njega i naslonila glavu na njegovo rame.
– Možda ne danas, možda ne sutra, ali hoćeš. Bićeš. Samo ti treba vremena.
– I prostora.
– I prostora. Možda čak i više nego vremena.
Ležali smo tako na podu i zamišljeno gledali u plafon, dok se dim iznad nas preplitao sa posljednjim zracima sunca koje je tonulo ka zapadu, a gramofon je i dalje svirao bluz.

Autorka: Tanja Spasojević Simeunović

Fotografija: pinterest.com