Ne seci mi krila,
ja još mogu da letim.
Dalje,
nego što sam ikada,
dosegla.
Lakša od mog tela,
ulepljenog tvojim dodirima.
Ne veži mi stopala,
svojim snažnim rukama.
I zglobove mi modre,
ne steži šakama.
Pusti me,
da bosonoga,
gazim po srči.
Dok mi iz krvi,
ne iskrvariš.
I obeležiš put,
kojim odlazim.
I uzastopno se vraćam.
Otuđena.
U ličnom sukobu,
sa neminovnošću,
pomirena.
Pusti me da letim,
dok mi te vetar,
sa kože ne razduva.
Nestalnog,
blago prilepljenog.
Tek toliko,
da sa prvim povetarcem,
ne otpadneš.
Ne seci mi krila.
Ja bih od tebe,
i ka tebi,
još letela.