Ne postoji ta ljubav iz šansone

17. aprila 2017.

Ne postoji ta ljubav iz šansone, rekla mi je ozbiljno. Ne treba da se udubljujem u gluposti, posavetovala me je. Svi su muškarci isti, svi oni isto hoće, upozorila me. Da švrljaju i ožene nevinu, zaključila je.

Ooo, bila sam mlada. (Onako srednjoškolski i nevino-naivno mlada). Mislila sam: ko je onda izmislio šansone? Ako se ne udubim u gluposti, da li treba površno da shvatam sve ostalo? Je li ona to sve muškarce upoznala pa tako sigurno sve kaže?

Ma to 100% nije tačno, klimnula sam glavom. I bespogovorno utonula u zaljubljeno more. I obala i nebo i dno – sve to je bio Žmu. Svuda. Eto, toliko sam se udubila.

Kao: on nije kao drugi.

Kao: on čak i ne zna šta je šansona (tad sa 16 godina). Ali on će da stvori šansonu za nas.

(Da vas ne lažem, nije).

Stvorio je neku originalnu melodiju uz koju se pleše.

Kao: treba samo da igraš.

Bilo je dana kad nismo imali snage ni za koračanje. Ali (kako patetično slatko) srca su đuskala lambadu. Postoje tako te neke ljubavi u koje se uzdaš kao u dobitnu kartu. Znaš da je rizično, jer igraš na sve ili ništa, ali opet ZNAŠ da moraš da uložiš to sve. Da ako nije sve, onda i nema smisla da ga ima.

Postoje tako te neke ljubavi koje se pakuju u albume. Na poleđinama fotografija čuče datumi upisani plavom hemijskom olovkom. Znaš da moraš dobro da se pomučiš da ih uništiš (ako ti ikad padne na pamet takva ludost).

Danas je dovoljno da klikneš na dilit-dis-album i da sa interneta, sa fejsa i svih (životnih) profila nestane sve. Pitam se: ako klikneš na „obriši“ da li stvarno obrišeš odatle odakle treba?

Ja, na primer, pamtim rođendane. Prvi poljubac. Prvu svađu. Prvo pomirenje. Prvi koncert. Jbg, ne postoji dugme koje  može da obriše onaj zagrljaj na Trgu Republike. Imali smo po 19 godina, on mi je poklonio ružu i rekao: Ovo je Trg Republike. Sad se kajem što nisam znala tad da mu kažem: Ti si moja republika. Bilo bi baš onako filmski efektno. Moglo je čak i u šansonu da stane.

Eto, meni su se neke slike urezale na mestima gde ta dugmad za brisanje ne radi. Pustim šansone i „udubim se u gluposti“.

Svi su muškarci isti, ali ovaj je moj.

Srce mi đuska od radosti svaki put kad ga pogledam.

To tako valjda ide u šansonama.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: tumblr.com, eghosheep.com