20 okt Ne bih volela da ove ulice nekad prestanu da mi znače

Prostirem vreme niz ulicu Cara Lazara prišla joj iz pravca Senja. Već na nagibu nadvožnjaka slutim šta bih mogla sve da osetim. Opipavam davne prelome, preispitujem ih pogledima kojima ujedno i merim da li se išta promenilo. S leve je autobuska stanica. Jednako stara kao i pre pet godina. Kao da joj vreme mog odsustva ništa toliko nažao nije učinilo. Ista je. Naziru se krupna slova. Jednom, sad odavno već, zauvek zarđala; toliko da ih više vreme ne može promeniti. Nastavljam. U grudima se more pribija obali očiju. Od prvog semafora desno skreće se za tvoju ulicu. Prvo desno, pa levo, pa ponovo levo. Novembar je mesec. Opalo lišće uvećava preglednost. Iza zgrada, jasno se pruža tvoja ulica. Slepa. Tvoj auto, parkiran kao i obično, meni remeti svakodnevnicu. Po prvi put trajem u svom razgledanju. Ne skrećem glavu. Ne plašim se. Ni sebe ni tebe. Međutim nastavljam. U tim nastavcima predodređeno koračam, uslovljena zadržanim pogledom na tvoju ulicu. Sve nadalje je ovo grad naših pokušaja. Tu smo se sretali. U centru. O parku iza smo maštali. Niz Karađorđevu, preko ulice Kneza Miloša, skrenuli kod internata, išli smo do mene. Prolazim. I dalje osmatram. Ne prepoznajem više nikog. Ipak se snalazim dobro. Mirna su mi kolena. Ruke ne branim od zagrljaja s praznim. Opipavam grad po onome što znam. Zato ni nisam prepadnuta novim ljudima, lokalima, oronulim zgradama proniklim usled neuređenosti države.

Zamišljam da me neko prati. U sebi ponosno tom nekom objašnjavam Ćupriju. Sva objašnjenja vraćaju na jednu tačku. Taj neko to ne zna i tek puko posmatra zgradu pošte na koju pružam prst. Tu sam plaćala račune. Tu – ja znam da ističem svoju samostalnost. Ta samostalnost krije mojih nekoliko meseci provedenih u Srbiji nakon Noletove smrti. Tu bi trebalo da nastavim o Noletu. Ne umem. Verovatno jer svoje gubitke više ni sebi ne prepričavam. Razmišljam da li bi’ tog nekog na groblje povela, da li bi trebalo da na groblje svratim tako – kao vodič. Možda to nije mesto gde se ide udvoje, u društvu uopšte. Sećam se jutrenja i zadušnica. Bilo nam je lepo. Sva moja tuga isisana prisustvima. Od onda sam sama odlazila.

Nakon određenog vremena ni svojim mrtvima nisam više imala šta da kažem. Sedela sam  naspram ploče smišljajući reči. Ipak ćutala. Ne boli me, tu me ne boli ni njen rak ni pola sedam ni nedelja ni bolest motornog neurona ni pola dva ni pola pet. To me sve boli unutar kuće jer zapravo njih tamo više nema. Groblje me je retko vezalo za njih. To shvatila, ustala bih i poptuno spokojna otišla. Nepomirena ali umirena.

Kod internata prelamam korak i puštam se do Poljančeta. Od poljančeta odlazim desno. Pružam se do stana zaboravila da dalje razgledam udeo vremena na ulicama, kućama i ljudima. Neke bih poznala. Ne znam da li još uvek tu žive. Nastavljam. Moj stan. Prazniji za jednog člana. Zorka ga ispunjava drekom na televizor. Smeta joj Žika Šarenica – toliko da mora sve u lice da mu kaže. Pita me da li se slažem da je majmun. Nasmejala me je. Ćutim. Ipak odgovaram kako se slažem. Ne smem dalje od tog. Sa Zorkom su razgovori bili jednostavno zahtevni. Nisu se pružali tamo gde baba nije umela. Nije bila od onih što poznaju svoje rubove. Naprotiv. Verovala je kako ih nema. Deda ju je par godina pre smrti prozvao ironično doktorkom svih nauka – naročito medicine. Baba, posvađana sa Šarenicom, priznaje jedino Slagalicu koja joj, doduše, smeta kad neko od učesnika bude jak i samim tim skrati vreme trajanja kviza. Onda Slagalica prekratko traje te i na nju bude ljuta. Ne pitam je ništa. Sama će nastaviti. Njen prvi muž, jedini kojeg je volela, odjednom zauzima očekivano prostor. Nije ga prebolela. I mrtvog ga, kaže, voli. Bojim se da nije nasledno. Zamišljam sebe matoru u nekom staračkom domu – možda u Jagodini – kako prisutnima zavodim red, prethodno posvađana sa nekim Žikinim naslednikom, nastavila da veličam jednu, ipak malu, ljubav. Eto, možda je i mala. Mada nastavljam. Na rubu zgužvane usne držim cigaru. Ostarila sam dostojanstveno. Ne farbam se više. Za razliku od babe odlično znam svoja ograničenja, ali sam filozof stoga umem da budem vrsni sofista. Niko ne shvata da sam šarlatan u poznim godinama – iz dosade počela da obmanjujem ljude.

Pričam im o tebi. O mojim nihanjima niz grad koji nisam nikad prebolela. Tu sam po prvi put iskrena. Tu se iz mojih očiju uliva u njihovim sva moja iskrenost koja mi treba da bi verovali u sve drugo što ću da im ispričam. Volela sam ga. Nastavljam. Ne znam kako da im završim priču – uvek je isto počela:

Nismo se nikada ispirčali, voleli, razumeli. Zaboravili smo se time što više ništa od proživljenog skupa nije bilo nikome od nas važno. Poništili smo zagrljaje. Okrenuli glave. Pozdravljali smo betone kada bi se slučajno mimoišli. Nismo se nikada završili iako je bilo nemoguće okončati nas, nastaviti, ponovo sastaviti. Grlo mi je vajano rečenicama koje nisam stigla da mu kažem, koje nije hteo da čuje. I, eto, ne znam kako da vam to ispričam. Nema kraja, samo početka koji se prebrzo završio.

Veruju mi.

Ti mi nikada nisi poverovao.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com