Ne bacajte zemlju u moj bunar

14. maja 2018.

Cela stvar je počela veoma čudno. Na Boletovom seoskom imanju. Bole je tu čuvao dvadesetak mačaka. Došao je i Gušter. Bio je pijan. Bole se najeo tatula. Potom je dohvatio gitaru i počeo da svira, obrade Pink Flojda. Gušter je poneo flomastere, boje i četke i počeo da crta. U jednom momentu, mačke su počele da se okupljaju. Odjednom su sele i netremice piljile u njih dvojicu.  Sedele su i gledale performans.
Gušteru su se po glavi muvale gadne misli. Šta ako sve odjednom skoče na nas? Šta ako se od alkohola i tatula stropoštamo a one nas oglođu do kostiju?

Dobro, to se nije dogodilo. Autobusom su se vratili u grad. Boleta je tek tada stvarno krenulo da radi. Začuo je pucanj. Pa još jedan. Njegova majka je spavala, dok je njegov otac, major u penziji, mirno gledao televizor. Bole je shvatio. Počeo je rat. Pogledao je kroz prozor. Haubica na krovu hotela. Izrovarena ulica. Obukao je vojnu uniformu.

„Tata, ćale, idemo, počeo je rat!“

„Ne ratuj sam sa sobom. Odspavaj.“

Istrčao je na ulicu izbegavajući gelere i probijao se kroz dim. Cilj mu je bio Vojni odsek.

Prekid filma.

Probudio se. Toponica. Ruke i noge su mu bile vezane. Glavu je mogao da pomera. Napolju je tu i tamo još uvek gruvalo. Začuo je glas. Čovek do njega. Takođe vezan.

„Ne bacajte više zemlju u moj bunar! Ne bacajte zemlju u moj bunar!!!“

„Ćuti, čoveče, ne urlaj, otkriće nas.“

„NE BACAJTE ZEMLJU U MOJ BUNAR !!!“

„Otkriće nas…“

Ležali su tako i dovikivali se. Satima.Topovi su zanemeli u zoru.

Autor: Marko Antić

Fotografija: tumblr.com